Tekst je preuzet sa www.dw.com
„Igrala sam se kad sam bila jako mala, pre svega Super Nintendo i jedan Gameboy“, seća se Melani Ajlert. Ona danas, sa 33 godine, više ne bi mogla da upravlja tim konzolama, jer je bolest koja kod Melani ima za posledicu slabljenje mišića, u međuvremenu uznapredovala.
„Kako se kod mene razvijao hendikep, tako je bilo sve teže upravljati konzolama. Bilo je sve napornije igrati igrice. I više nije bilo zabavno“, kaže Melani. Nakon toga dugo nije igrala igrice uopšte, ali od 2017, od kada postoje konzole s mogućnošću individualnog prilagođavanja, kao i posebno podesivi kontroleri, ona ponovo uživa u igricama.
Melani je strastvena igračica i srećna što može ponovno da igra. Piše i recenzije novih igara i zalaže se uklanjanje prepreka za gejmere s fizičkim hendikepom. Iza nas su vremena kada su računarske igrice bile nešto „samo za dečake“ koji sve vreme provode u zamračenom podrumu. A i imidž po kojem igrice pojačavaju psihičke poremećaje koji završavaju nasiljem, u međuvremenu je gotovo potpuno nestao. Polovina stanovnika Nemačke redovno igra igrice, a od toga su gotovo polovina žene.
Gejming-industrija polako je otkrila i osobe sa fizičkim nedostatkom kao potencijalne kupce. I Melani Ajlert, koja se i u medijima bori za igrice bez prepreka za hendikepirane, dala je svoj doprinos tom trendu.
Čuti, videti, razumeti, upravljati
Gde u stvari leže problemi za gejmere sa hendikepom? Projekat „Gejming bez granica“, čiji je nosilac Stručna kancelarija za odnos mladih i medija nemačke pokrajine Severne Rajne-Vestfalije, pokušava upravo to da sazna i definiše. Kroz zajednički rad sa mladima u centrima u kojima se sprovodi inkluzivna pedagogija, stručnjaci pokušavaju da pronađu načine kako da omoguće što većem broju potencijalnih gejmera da uživaju u igricama.
Voditeljka projekta Saskija Moes prepreke pri igranju deli u četiri kategorije: u kategoriji čujnosti postavlja se pitanje: „Da li je igrica titlovana? Da li se audio informacije pojavljuju i u vizuelnom obliku?“
U kategoriji gledanja stručnjaci proveravaju stepen kontrasta kod igrica ili da li postoje i zvučni signali koji osobama s oštećenjem vida olakšavaju igranje. „Koliko je komplikovana radnja i da li igrica sadrži teško rešive probleme?“. To su pitanja koja spadaju u kategoriju „razumevanje“.
Da li je igrica savladiva i za one koji imaju smetnje sa motorikom, pitanje je koje spada u kategoriju „upravljanje“. Rezultate testiranja stručnjaci redovno objavljuju na stranici gaming-ohne-grenzen.de. No toj stranici se, međutim, nalaze samo igrice koje su namenjene deci i mladima.
Onaj ko želi da proveri koje su igrice bez prepreka, ali za one iznad 18, taj mora da poseti stranicu gamingmithandicap.de. Stranicu uređuju blizanci Mihael i Dominik Barč, koji ujedno daju i savete za hardver i postavke kod igrica. Na tom kanalu moguće je pratiti i to kako igraju braća Barč, koji i sami boluju od distrofije mišića.
Kontroler bez prepreka
Denis Vinkens je bio, kako sam kaže, „gejmer od samog početka“. U najranijoj mladosti isprobao je sve moguće konzole, sve dok sa 17, nakon jedne nesreće, nije paralizovan od glave nadole.
Nakon toga, deset godina nije igrao nikakve igrice: na tržištu jednostavno nije bilo opreme koja bi gejmeri poput njega omogućila igranje. Već nekoliko godina Denis međutim upotrebljava „Kvadstik“ (QuadStick), neku vrstu miša kojim se upravlja ustima. Tim pomagalom doduše neće osvojiti svetska prvenstva, ali može da igra na solidnom nivou.
Melani Ajlert, koja može da pokreće samo još desnu ruku, koristi „Adapti kontroler“ (Adaptive Controller), uređaj koji olakšava igranje jednom rukom. Ali i Denis i Melani profitiraju, ne samo zbog novog hardvera, već i zbog činjenice da su i igrice u međuvremenu bolje prilagođene potrebama osoba sa hendikepom.
Denis Vinkens: Gejmer od samog početka
Pucanje naslepo
„Ja sam bio jednostavno dovoljno znatiželjan za isprobavanje igrica pa sam tako shvatio kako zaista mogu da se igraju neke igrice“, kaže slepi ljubitelj igrica Kristijan Orens. Preko svojih roditelja došao je u kontakt s konzolama, ali one uopšte nisu bile prilagođene osobama s fizičkim nedostacima. Činjenica da ne vidi figure u igri i da ne može u potpunosti da prati radnju, ne zaustavlja ga u njegovom naumu. On se pre svega orijentira prema zvucima koji dolaze iz konzole.
Kada je u pitanju igra, Kristijanu Orensu nije toliko stalo do pobede, koliko do opuštanja. Takođe, ne želi da čeka da sve igre koje želi da igra postanu pristupačne i osobama s hendikepom, a specijalne audio-igrice koncipirane posebno za slepe osobe ga ne interesuju.
Još je mnogo posla
Međutim, na tržištu su se u međuvremenu pojavile i popularne, mejnstrim-igrice koje su pristupačne i slepim osobama. Ipak, treba reći da igrice poput „The Last of Us Part II“, koja obiluje akustičnim pomagalima, posebnim tekstovima i automatskim usmeravanjem kamere, nisu standard, već samo pokušaj da se pokaže šta je sve moguće.
Melani Ajlert već zna u kom smeru bi trebalo da krene razvoj igrica. „Ono što želim jeste dobar i prisan kontakt između zajednice igrača s fizičkim hendikepom i programera, kako bi i igrači bili uključeni u proces razvoja igrica – i to direktno u studijima gde igrice nastaju, bilo kao stalno zaposleni ili kao spoljni savetnici.
Denisu Vinkensu je stalo do toga da igrice postanu tehnički još jednostavnije. Njegova želja je hardver koji jednostavno funkcioniše bez prevelikih prilagođavanja.
Ali kod sadržaja još ima mnogo posla. Ako se u nekoj od igrica pojavi lik s fizičkim nedostatkom, uglavnom se radi o osobi koja, ili predstavlja žrtvu, ili ga njegov fizički nedostatak karakteriše kao negativca. „Moja želja bi bila da se radi o likovima s fizičkim nedostatkom koji se normalno uklapaju u priču“, kaže Melani Ajlert.
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
