Kako mi je dobar deo detinjstva bio smešten u šesnaestobitnu eru video igara, na ovim prostorima poznatiju kao doba „Sega Mega Drive“ dvojke, činjenica je da sam bio zatrpan kvalitetnim platformerima. Osim što nije manjkalo izuzetno originalnih i neponovljivih, verovatno neke od omiljenih igara bile su mi one sa Dizni licencom. Tako mi je recimo „Mickey Mania“ i dan danas jedan od omiljenih naslova žanra a veoma specifični „World of Illusion“, koji mi nekako i dan danas nedostaje u ličnoj kolekciji kertridža, jedna od najupečatljivijih igara tog vremena.
Osim što me je povratak Mikija i družine u vidu platforme pred nama, samom tematikom ali i nazivom automatski podsetio na „World of Illusion“, obradovao sam se i povratku kooperativne komponente. I dok je pretka sa Sege bilo moguće igrati u dvoje, taj broj je sada skočio na do četiri igrača. Ali da ne trčim pred rudu, nego da krenem nekim smislenim redom…
Već pri prvom pogledu, evidentan je moderni uticaj novijih crtanih filmova najpoznatijeg miša na planeti. Pa tako ova igra izgleda kao da dizajn povlači iz vremena „flash“ animacija s početka ovog veka. Sve je veoma ekspresivno i simplistički, pa dok zbog toga nivoi bledo izgledaju, bar korist izvlače likovi koji su prenaglašeni i jako živopisni. Od animacija pokreta, izražavanja emocija pa sve do živahnih interakcija u animacijama, cela postava likova uspeva da održi nivo kvaliteta kakav bi se i mogao očekivati od originalnih karaktera Dizni studija.
Nažalost, igra odaje utisak propuštene prilike da se izgradi na mnogobrojnim svetovima bogate istorije renomiranog studija, pa umesto da uvede poznate motive, opredeljuje se za potpuno originalnu priču, svet i postavu sporednih likova. I ovo bi bilo sasvim u redu, da ceo koncept ne povlači dizajn generičkog sveta odnosno nivoa koji nažalost nemaju previše duha niti ostavljaju neki upečatljiv šmek.
S obzirom da je u pitanju platforma sa „metroidvania“ elementima, računajte na mnogo vraćanja na prethodne lokacije gde vas očekuje osećaj dostignuća jer ste pronašli nešto novo. Ali budite sigurni i da će vam se na putu tumaranja dosta toga izmešati pa će sve lokacije, bez obzira na napore da izgrade sopstveni identitet, biti teške za raspoznavanje. Drugim rečima, nivoi vizuelno jesu drugačiji ali sve to je samo šminka. U suštini su previše slični.
Očekuje vas skakanje, ronjenje i nošenje na krilima vetra, ali u krajnjoj liniji nije u pitanju nikakav inovativni doživljaj, već više neka vrsta uvertire u žanr, za manje iskusne igrače. Ovde moram pomenuti odličan kooperativni momenat, gde igrač sa više iskustva u ovakvim igrama, može umnogome pomoći slabijem pratiocu na više načina. Tako recimo igrač koji se prvi popne do platforme kojoj je teško prići, može da spusti konopac kako bi ga saigrači lako sustigli. A tu su i mogućnost teleportovanja, čime slabiji ili mlađi igrači mogu sa lakoćom da premoste mnoge prepreke.
Ne samo na ovaj način, već i kontigentom opcija za smanjivanje težine igre, moguće je igru prilagoditi gotovo svakom uzrastu igrača, pa će više čekpointa ili praktična nepobedivost vašeg karaktera omogućiti gotovo svakome da uživa u igri bez ograničenja. Ukratko, igra je idealna za više generacija igrača, gde recimo tata i sin mogu zajedno da uživaju u njoj, bez obzira na godine.
Napomenuo bih još i da igra nema neki vid borbe, tako da protivnike nećete pobeđivati već uglavnom zaobilaziti. I dok ovo jeste u duhu poznatih protagonista Mikija, Mini, Paje i Šilje, neke igrače može i razočarati. Ja sam recimo više ljubitelj bar malih količina crtanolikog nasilja, nalik onog iz vremena Sege gde je Miki klikerima bombardovao horde protivnika dok ne bi svi do jednog popadali.
Na stranu moja poslednja izjava, ali ovo kompletno iskustvo iako odaje moderan i pristupačan utisak, opet deluje kao da mu nedostaje malo čarolije. Ovo jeste trend modernog doba video igara, gde najveći broj igara stremi jednostavnosti zabave a gubi na šarmu. Čast izuzecima, uporediti ovu igru sa recimo pomenutim „Svetom Iluzije“, jeste svedočanstvo daleko naprednijih tehnologija ali i značajno manje topline.
No izuzetno mi je drago da vidim da Miki ponovo nastupa u jednom ovakvom naslovu i to još sa celom družinom uza se. Ovo bezrezervno daje nadu da se u skorijoj budućnosti može pojaviti i nastavak, koji bi možda povukao snažnije note inspiracije iz starijih, renomiranih i dušom natopljenih svetova. Iako u nekom smislu dosta iza onoga što su Dizni igre nekada bile, ovo je korak u dobrom smeru, u inat zaboravu nekih od najlegendarnijih likova industrije animiranih filmova.
Nadamo se skorijim nastavcima, a do tada – predlažem da se oprobate u trenutnom izdanju ove pristupačne pustolovine. Tragovi čarolije još uvek tinjaju.
Preneto sa Play!Zine
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
