RECENZIJA Final Fantasy 16

Kada spisak zasluga odnosno takozvani “credits” počne da se odmotava na ekranu nakon prelaska jedne ovakve igre, tek tada uvidite koja armija ljudi je učestvovala u njenom stvaranju. Koja količina kreativnih i talentovanih umova je morala da se udruži u zajedničkom cilju kako bi nastalo nešto ovako ekstravagantno. Final Fantasy kao renomirano ime u industriji video igara, okupio je impresivan broj nesumnjivo pasioniranih individua kako bi izrodio svoj šesnaesti nastavak.

Prosto je neverovatno da je već prošlo sedam godina od izlaska petnaestog nastavka serijala, naslova koji je čini se imao najbolju reklamnu kampanju u istoriji video igara, kako bi nas sve naoštrio za igranje jedne od najslabijih karika u istoriji franšize. Iako nije loša igra, bilo je tako mnogo grešaka u koracima koji su je konstantno spoticali. Na stranu potpuno izmenjen borbeni sistem koji je serijal odvukao u drugom smeru, zaplet i kompletan narativni tok, bili su blago rečeno loše urađeni.

Tempo pripovedanja, samo je još bolnije plasirao izuzetno neintrigantnu priču, pa je cela pustolovina rezultirala utiskom kraćeg putovanja sa društvom, koje je eto tako negde i tako nekako, krenulo po zlu. A sada, sedam godina kasnije, mogu slobodno da kažem da je serijal uspeo da pronađe čvrsto tlo i stane na noge. I to ne na noge koje su ga svih ovih decenija nosile istom formulom, već na one koje je bezuspešno pokušavao da oformi prethodnim nastavkom.

Da budem savršeno iskren, rizikujem subjektivnost omamljen utiscima, jer sam igru završio pre nepunih pola sata i još uvek sam euforičan. Ali kako nije u pitanju film koji se gleda dva sata već igra koju sam prelazio gotovo četrdeset i pet, imao sam vremena da slažem i preslažem impresije u generalno mišljenje koje bez obzira na odugovlačeću uvertiru, jedva čekam da podelim sa vama.

Nemoguće je govoriti o ovoj igri a da je ne seciramo na barem nekolicinu njenih sastavnih delova. I to onih za koje smatram da zavređuju najviše pažnje. Ovom prilikom to bi bili grafika, zvuk, priča, gejmplej i atmosfera.

Final Fantasy XVI izgleda sjajno, u to nema sumnje. Ali za to nije zaslužna samo sirova snaga plasirana kroz trenutnu generaciju video igara. Više od svega, Final Fantasy XVI izgleda odlično zbog svog dizajna. Dobro, i sirova snaga modernih igara je tu zaslužna jer igra “pršti” od efekata koji se najviše tiču osvetljenja – bilo da je u pitanju svetlost zvezda ili džinovske, vatrene kugle koja juriša ka protivniku.

Svet je vizuelno inspirisan srednjovekovnom Evropom, pa tako u njemu nećete naići na velik rasni dijapazon likova. Ali zato je raznovrsnost lokacija i više nego impresivna. A tek kada krenu da se ređaju prelepi vidici ili umetnička scenografija, verujte da sam besomučno pritiskao dugme za slikanje ekrana u nastojanjima da sa vama podelim što više lepih kadrova.

Dizajn likova, čudovišta, mitskih protivnika i životinja koje tumaraju unaokolo, za svaku je pohvalu. Osetna je i razlika naspram ostalih igara iz serijala po pitanju ozbiljnosti u dizajnu, jer svet gde se odigrava radnja igre, značajno je okrutniji od onih na koje smo do sada navikli. Tu su i grafički izraženije scene praćene poštenim količinama krvi. Ali nemojte da očekujete razletanje udova po ekranu, jer serijal zasigurno još uvek nije spreman da zaviri u sfere Mortal Kombata (a nadamo se da nikada i neće).

Neki grafički momenti su manje impresivni, kao recimo predeli slabije vegetacije ili lošije izvedene travnate površine. A tu su i trenuci kada manjak interakcije sa okolinom kvari utisak, kao recimo efekti vode koje nema često ali kada je prisutna, neće značajno reagovati na vaše kretanje kroz nju. Ili generalno nepostojanje predmeta koje biste mogli da uništavate i iz njih skupljate resurse, što bi kretanje kroz svet učinilo malo manje “plastičnim” i više zabavnim.

A tu su recimo i animacije lica koje su nešto skromnije ali vrše posao. Barem kada je u pitanju engleska sinhronizacija, jer su pokreti usana ipak prilagođeni ovim glasovima a ne izvorno japanskim. Ovo je možda neobično ali i očekivano od jednog većeg japanskog studija, s obzirom na zapad kao primarno tržište.

U skoro svim ostalim slučajevima, grafika će vas sigurno pošteno razdrmati. I kada istražujete svet a i kad krene prenaglašena akcija, sve izgleda apsolutno sjajno. Nažalost, igra ne nudi mnogo grafičkih opcija. Na raspolaganju je jedino izbor između boljih performansi i više rezolucije, a neke efekte kao što je recimo “motion blur” nije moguće isključiti. I pored toga što ovo generalno ne razočarava, igra ima momente kada frejmrejt značajno opadne, pa bi neke dodatne opcije bile poželjne, kada već optimizacija nije bila savršena.

Za kraj moram da pomenem apsolutno božanstvene animacije koje je opet skoro pa nemoguće razlikovati od same igre. Ovome doprinosi maestralno izvedena tranzicija između “real time” i “prerenderovanih” scena, koja predstavlja verovatno najimpresivniju mešavinu igre i animacije koju sam ikada video. Potpuno nesvakidašnji doživljaj za nekoga ko ove stvari inače lako primeti. Idealna kompresija video materijala i njegova besprekorna implementacija u sam gejmplej, nije nešto što se često viđa.

Kada je zvuk u pitanju, i ovde je situacija gotovo pa savršena. Ne samo da su zvukovi efekata i ambijenta sjajni, već je i glasovna gluma na vrhunskom nivou. Iznenađujuće za mene, ali kompletnu igru sam prešao sa engleskim glasovima, jer je glumačka postava odradila natprosečno dobar posao. Čak je i moja devojka koja ume da bude izuzetno rigorozna na ovom polju i da nacrni neka od mojih omiljenih glumačkih izvođenja, pohvalila glasovnu glumu rekavši da nema baš nikakve zamerke. Ovo vam je, verujte, preporuka iznad svih preporuka!

A tek muzika! Serijal jeste poznat po neverovatnoj muzičkoj podlozi, ali ovaj put sam bio i više nego prijatno iznenađen. Da je vrag odneo šalu, uvideo sam tek nakon što sam samog sebe uhvatio kako pevušim temu koja se čuje za vreme borbi. U pitanju je definitivno album koji ću preslušavati više puta narednih godina.

Na ovom polju, jedinu zamerku mogu da iznesem po pitanju audio režije. Pod ovim mislim najviše na način kako je muzika plasirana odnosno kako je prilagođena dešavanjima na ekranu. Tako je na primer borbena tema zapravo jedna dugačka kompozicija koja se sastoji iz više delova različitog intenziteta. I umesto da se ovi delovi prilagode borbama, odnosno da u intenzivnim delovima svira naglašena a u ležernijim mirnija muzika, razvojni tim je odlučio da pesma svira u celosti za vreme borbi – pa kud puklo.

Ovo je rezultovalo mnogim situacijama gde je epska muzika “pumpala” potpuno mirnu scenu ili pak odavala romantične vibracije dok sam neprijatelje besomučno sekao kao da su mi krivi za sve loše u životu. Dobro, tu je poneki momenat gde su tranzicije urađene dobro, ali u većini slučajeva kada se borba otegne pa pesma krene u svoj “režim za venčanja”, nisam znao da li treba da tučem neprijatelja ili da ga poljubim.

Priča sa druge strane, nije idealno štivo. Za početak, ovo je Final Fantasy koji svojim temama želi da se približi starijoj publici, ali svojom pričom ne uspeva sasvim da savlada prepreke već viđenog, što zrelijim igračima može lako da zasmeta. Igra u početku deluje kao da je inspirisana “Igrom prestola”, a svoje kraljevstvo postepeno ispunjava motivima prevrata, spletki, izdaja, istopolnih romansi i golotinje, surovosti i mnogo, mnogo psovki. U početku mi je bilo veoma čudno da u jednoj igri ovog serijala čujem/pročitam takvo izražavanje i posvedočim iole lascivnim scenama. Ali kako je igra nastojala da izgradi jedan svet na granici opscenosti, nekako je ubrzo sve postalo i prirodno.

Počevši od prostijeg zapleta, igra pronalazi svoj put u očekivano grandioznije rasplete. Pa neki od motiva koji u početku grade priču, vremenom ili gube na značaju ili u potpunosti nestaju pod novim dešavanjima. Tu su i motivi robovlasništva, porodice, želje za životom ali naravno i smrti. Obično biste poželeli da živite u nekom od Final Fantasy svetova, ali verujte – ne i u ovom.

Dok protagonista nažalost nije najzanimljiviji karakter za posmatrati, pa čak ni par njemu najbližih likova, dobar broj sporedne postave ostavlja fantastičan utisak. Ali bez obzira da li vam je neki lik simpatičan ili ne, na kraju cele ove pustolovine biće nemoguće a ne saosećati sa svima njima. Koliko god da priča ima očekivane ili otrcane zaplete, u suštini je nošena izuzetno jakom emocijom. A svaka priča ispričana kroz osećanja, naposletku pruža utisak veće dubine. Pa tako i ovde imamo slučaj jedne priče koja nije nikakvo remek-delo, ali i te kako ostavlja utisak kvaliteta kakav niste očekivali.

Ono što me je dodatno iznenadilo, jeste količina animacija odnosno momenata koje ne igrate već gledate. Tu je bilo preko deset sati materijala, što običnih ćaskanja što okršaja epskih razmera. Možda se ovo neće dopasti ljudima koji ne vole da “gledaju igre”, ali je nesumnjivo pomoglo da se izgradi svet, a naročito likovi bez kojih ova priča tek ne bi imala nikakvih izgleda da dođe do izražaja.

Bez obzira na ovako neočekivan obrt serijala na teme za odrasle, gotovo podjednako velika promena u odnosu na ono na šta smo do sada navikli, ogleda se u gejmpleju. Final Fantasy je svoj renome izgradio na žanru poteznih RPG igara. Pa dok se potezni aspekt već počeo gubiti u dvanaestom nastavku a u prethodnom prednjačio akcioni, sada je sirova akcija praktično sve što je preostalo.

Nećete voditi družinu u kojoj kontrolišete više likova, pažljivo ih naoružavajući probranom opremom. Nećete se služiti strategijom u borbama koje možete pauzirati u svakom trenutku kako biste eksploatisali slabosti protivnika. Ovde je sve što imate vaš glavni karakter, jednostavan sistem veština za unapređivanje i veoma bazičan set opreme koji se lako menja prostim napretkom kroz priču.

Ovo je veliki minus ako uzmemo u obzir činjenicu da igramo Final Fantasy igru a uz to smo i obožavaoci serijala. Trenutak kada se igra nekog serijala u potpunosti odrekne svoje prepoznatljive suštine, može biti krajnje srceparajuć. Iskreno, jako mi nedostaje ono što su ove igre oduvek bile.

Sa druge strane – akcija je sjajna!

Negde na pola puta izvođenja iz Devil May Cry serijala i neke od Warriors igara, FFXVI sjajno barata akcionim sistemom koji prosto “pršti” od dinamične tenzije. Nije u pitanju naročito duboka mehanika, jer na raspolaganju imate veoma jasan komplet poteza koje kombinujete. Izbegavanje napada i brzi kontranapad, punjenje veštine kako biste iskoristili njen pun potencijal, precizno blokiranje i čuvanje specijalnih napada za pravi trenutak – neke su od osnovnih stvari koje ćete se truditi da što bolje uvežbate.

Protivnici uglavnom imaju skalu za stav, koju kada im razbijete, postaju ošamućeni i znatno ranjiviji. Tada na scenu stupaju sve najjače veštine koje imate u arsenalu usled kojih često nećete ni znati šta se dešava na ekranu, pa se naočari protiv epilepsije preporučuju svim osetljivijim igračima. A s obzirom da tako nešto ne postoji, šta da vam kažem osim – pravite česte pauze.

Stvar doživljava vrhunac kada na scenu stupi i zvezda igre – Eikon borbe. Eikoni su svi oni čuveni “summon” karakteri iz serijala i ovde ne samo da ćete moći da ih direktno upravljate već su najveće bitke upravo između dvoje i više ovih nadmoćnih stvorenja. Za mene su dve “najbombastičnije” igre svih vremena (u smislu prenaglašene akcije) God of War 3 i Asura’s Wrath. Recimo samo da se Final Fantasy XVI neočekivano lagano ugnezdio između njih dve i prosto me oduvao u par navrata.

Možda više od svega, iznenadila me je atmosfera igre koja je uspela da me u sebe uvuče nesvakidašnje dobro. Za ovo je zaslužna delom dužina igre, jer prosto nije moguće da se ne uživite u svet koji posmatrate tako dugo. Ali rekao bih još više, zaslužan je fantastičan sistem praćenja priče i dešavanja. Jednostavnim pritiskom dugmeta, možete sažeto pročitati detalje o pojmovima vezanim za scenu u kojoj se trenutno nalazite. A ukoliko ste željni dubljeg detaljisanja ili podsećanja, postoji jedan čitav segment gde priču možete prelistavati kao i posmatrati dijagramom opisane odnose između svih važnijih likova.

Ukoliko iole imate nameru da shvatite priču i šta se to dođavola dešava u ovom svetu fantastike, praktično je nemoguće da bilo šta propustite ako se oslonite na bilo koji od ovih neverovatno korisnih sistema.

Ostatak atmosfere, nepogrešivo je izgrađen odličnim i živopisnim lokacijama, mnoštvom dijaloga karaktera u prolazu i svim ostalim natprosečnim elementima koji su mi pomogli da se u igru uživim sa izuzetnom lakoćom. Recimo mesta koja ste već posetili, neće vam dosaditi jer kako priča napreduje, mogu izgledati sasvim drugačije. Po ovom pitanju, ovo je verovatno jedan od najatmosferičnijih naslova serijala, a to već samo po sebi mnogo govori.

Ovo je jedna od onih igara o kojoj prosto ne možete da govorite malo i staloženo. Bilo da ste ljubitelj serijala ili se prvi put srećete sa njime, utisci će vas prosto preplaviti. Istina, igra je izgubila mnogo toga po čemu je serijal bio poznat i na neki način, to je velika šteta. Umesto toga, sada je ovde pregršt novih i modernih elemenata za koje, bez obzira da li ih volimo, ne možemo reći da su loši.

U igru koja je linearna, uloženo je toliko truda da se osećam kao da sam u cugu pogledao dve sezone neke dobre serije, pa kroz recenziju na tri kucane strane ne mogu sažeto da kažem ni pola stvari koje bih voleo. Ali ono što je najvažnije od svega, mogu. Ova igra je topla preporuka.

Bez obzira da li ste obožavalac ili ne, posmatrajte je kao nešto novo i dozvolite sebi da se uživite u njen svet. Nekolicina zamerki koje bi se mogle navesti, prosto ne uspevaju da dođu do izražaja naspram svega onoga što ovu igru čini grandioznom. No, nada da će se idući nastavci više oslanjati na tradicionalne formule po kojima je serijal poznat, nije nešto što bi trebalo napustiti. Ali u kom god obliku da nas Final Fantasy očekuje u budućnosti, ukoliko bude serviran sa ovoliko ljubavi i truda, nema šanse da nas ponovo ne oduševi.