DIABLO 4 - Đavolska privlačnost

Ako ste igrali Diablo II, četvorka (bar za sada) izgleda kao nastavak koji ste decenijama čekali!

Povremene note kukanja pretužnog žičanog instrumenta su većina muzičke podloge. Sa minimalnom muzikom do izražaja maksimalno dolazi zavijanje vetra, vuka ili vukodlaka. Likovi i protivnici stenju i reže od napora.  NPC-evi govore sa naglašenom notom njihovog statusa, od siromašnih seljaka, preko lažnih svetaca, pa do arogantnih polu-bogova. Vizuelno sve deluje brutalno, morbidno i mračno. Nijedan detalj, pa čak ni onaj koji bi trebalo da je nasvetliji ne uspeva da razveje dijaboličnu atmosferu.

Divno, zar ne?

Igra počinje prvim Diablo 4 trejlerom (sećamo ga se još sa Blizzcon-a 2019) koji ovde služi kao uvod i upoznaje nas sa pričom o povratku Lilith na Sanctuary, svet koji je stvorila i njenoj žudnji da njime ponovo zavlada. Pravimo lika iz tri ponuđene klase (Rogue, Barbarian, Sorcerer), a svesni smo da ćemo tek sledećeg vikenda moći da probamo i preostale dve (Necromancer i Druid). Likovi neće biti preneseni u full verziju, a možemo da ih levelujemo do 25 nivoa. Početno vizuelno prilagođavanje karaktera je na do sada najvišem  nivou za Diablo serijal, mada još ni blizu nekih drugih RPG naslova. Zato je doterivanje izgleda lika tokom igre sjajno i omogućava vam da karakter izgleda najbolje što možete da zamislite.

Kao i u trojci, i ovde krećemo lutajući izgubljeni i pokušavamo da izvučemo živu glavu od raznih karakondžula koje opsedaju put ka najbližem naselju. Već u prvih nekoliko minuta igre se vidi da su udarci brutalni, animacije brze i tečne, pa i da će igra na težim nivoima (težim od dva u beti ponuđena) zapravo biti izazovna. Teži nivo je i u beti dovoljno zeznut da od nas zahteva pažnju i promišljanje o borbi.

Dolazak u selo nas gura u prvi quest i cementira ono čemu smo se nadali – čak i retki momenti predaha biće opsednuti ludilom i opasnošću. Igra se zatim grana u najotvoreniji (i desetostruko najveći) Diablo svet do sada, u kom je moguće pratiti glavnu narativnu nit tempom koji želimo. Priča je zaista zanimljiva, a momenat u kom smo uvek korak iza zla koje neumitno napreduje fino diže tenziju.

Po sopstvenoj želji možemo prilaziti i side-questovima, otkrivanju skrivenih detalja po mapama (koje  donosi razne vrlo opipljive bonuse kako vama tako i saborcima), pa i dungeonima koji su svojevrsni novitet za Diablo. Zamislite ih kao jedan pozamašni odvojeni nivo instanciran od ostatka igre, čijim prelaženjem otključavate određene bonuse, a pritom dobijate loot i demolirate šarenolike protivnike.

Postoje i strongholdi – delovi mape na kojima je dungeon zaključan dok ne dobijete bitku protiv gomile neprijatelja koji su nekoliko nivoa jači od vas (preporučeno je igrati u grupi, ali može da se i solira). Tu je i jedan nimalo naivan world boss, Ashava, koji će se i drugog vikenda pojaviti nekoliko puta (treba proveriti raspored, da se ne propusti), a jasno je da će takvih glavonja biti nekoliko kada izađe full igra.

Da bismo se svi zajedno, pošto će ovde postojati i do sada najobimnija multiplayer komponenta, na najbolji način suprotstavili svim nedaćama i silama zla, potreban je i vrhunski sistem razvoja borbene sposobnosti. Nešto što je slično kao i kod prethodnih Diablo igara, a opet sveže i sposobno da se bori sa spekatkularnim skill tree-jem iz npr. Path of Exile. Iako je 25 nivoa malo da se do kraja pronikne u drvo veštine novog Diabla, za sada su stvari i ovde izrazito obećavajuće. Svaku klasu možete prilagoditi svojim prohtevima u nekoliko lakih koraka. Na početku dobijete izbor od par skillova, što aktivnih što pasivnih, kada u njih uložite dovoljan broj poena otvarate sledećih nekoliko i zatim kombinujete.

Super je što u svakom trenutku možete, i to dosta jeftino, vratiti skill-tree na nulu i prilagoditi lika novom načinu igre.

Tako je moguće bez većih problema napraviti potpuno prsa u prsa baziranog roguea koji svoje oštrice premazuje otrovom (kao što je bio Assassin u D2), a zatim ga pretvoriti u lika koji se iz daljine bori lukom i strelom (Demon Hunter – D3). Slične transformacije su moguće za svaku klasu, što već sada dozvoljava veću replayabilnost, kao i prilagođavanje od solo igranja, do raznolikih grupa, pa i prilagođavanje od protivnika do protivnika.

Sve to što smo do sada hvalili ne bi imalo mnogo smisla da osećaj prilikom igre nije vrhunski.

Srećom, jeste! Kretanje je fluidno, udarci su žestoki. Loot pada svuda oko vas, dok oko loota pršte delovi protivnika. Balans između akcije i lutanja je, bar za sada, super pogođen. Misije, bilo glavne bilo sporedne, su u sklopu atmosfere i nisu dosadne, mada su ponekad previše teatralne, ako tako nešto postoji.

Za sada je Diablo IV sve što smo se nadali da će biti, a skoro ništa od onoga čega smo se plašili.

Jedva čekamo sledeći beta vikend (koji će biti otvoren za sve zainteresovane!) od 24. do 27. marta, da isprobamo još par stvari (i dve klase), a zatim da odmorimo malo jače od dva meseca i pripremimo se za full Diablo IV, koji sada zaista jedva čekamo.