Crisis Core: Final Fantasy VII Reunion

Prvobitni Crisis Core, objavljen je pre neverovatnih 15 godina za prenosivu Sonijevu konzolu PSP. U pitanju je igra koja je služila kao prednastavak tada deset godina starom i do dana današnjeg kultnom Final Fantasy VII, pa opet nije posrnula pod teretom očekivanja naspram svoje slavne, sestrinske igre. Crisis Core je jedna od najboljih igara za PSP i naslov u kom sam svojevremeno toliko uživao da bih ga bez greške ocenio najvišom ocenom koju mogu da dam nekoj igri.

Kako je i prvobitni Final Fantasy VII počeo da doživljava reizdanja u obliku rimejka, prvog za sada objavljenog pre dve godine i ujedno igrom koja me je takođe oduševila, i Crisis Core je zasluženo dobio reizdanje u obliku remastera na granici punokrvnog rimejka. I dok sva ova reizdanja mogu da zvuče konfuzno kada neko pokušava da ih hronološki i po pitanju izmena stavi na papir, hajde da se pozabavimo samo temom ove recenzije.

Crisis Core: Final Fantasy VII Reunion je remaster originala u toj meri, da prosto ne pada na pamet ništa više što bi moglo biti modernizovano a da se igra suštinski ne izmeni u smeru potpuno novog naslova. Igra koristi Unreal endžin 4 i po pitanju grafike donosi u potpunosti novo iskustvo. Efekti osvetljenja i specijalnih efekata izgledaju izuzetno lepo, na prvi pogled u rangu sa rimejkom glavne igre od pre dve godine. Ali nakon nekoliko minuta, postaje jasno da nije u pitanju naslov tog kalibra po pitanju budžeta odnosno grafičkog potencijala.

Ako bih morao na sto da iznesem lične preferencije, rekao bih da uprkos evidentno superiornijoj grafici remastera, mnogo više volim izgled originalne igre, naročito kada je u pitanju dizajn ljudskih karaktera. Nekako, kao da je više duha bilo uliveno u svakog od njih, pa su i emocije koje su pokazivali izrazima lica bile daleko upečatljivije. Zapravo, ceo prvobitni stil podseća na Kingdom Hearts serijal po pitanju izgleda likova. Pa bez obzira na daleko skromniju grafiku, karakteri originala kao da „bolje glume“.

No ovo morate shvatiti kao lični utisak i proizvod sopstvenih preferencija koje neretko volim da potenciram kroz recenzije. Objektivno stoji da igra vizuelno izgleda neuporedivo bolje u odnosu na original, što se najviše i oseća upravo u onom delu igre koji će se najčešće i prikazivati na ekranu – akciji i istraživanju nivoa.

Najlepši redizajn, doživeo je upravo akcioni aspekt igre. Kako se Crisis Core više ne igra na prenosivoj konzoli sa ograničenim brojem dugmića, tako sada na raspolaganju imate daleko veću slobodu pri kontrolisanju protagoniste. Možda podrazumevana kontrolna šema i nije tako idealna i teško je navići se na nju, ali na sreću kontrole je moguće i izmeniti što znatno popravlja celo iskustvo.

Naravno, ovo se prenosi i na samo izvođenje pa je borba sada daleko fluidnija i brža. Napadi su mnogo dinamičniji i cela akcija više podseća na onu iz Final Fantasy VII Remake, što daleko više pristaje modernim naslovima i nešto je što će većini igrača nesumnjivo odgovarati.

Brojne CGI sekvence, remasterovane su samo po pitanju poboljšanja kontrasta i podizanja rezolucije, ali neke od njih su i u potpunosti remasterovane. Ovim prvenstveno mislim na „summon“ animacije koje sada izgledaju apsolutno besprekorno, pa čine da vam bude krivo što i ostale nisu doživele istu količinu pažnje pri reizdavanju.

Kako je Final Fantasy VII Remake na sto izneo neke neočekivane promene i iznenađenja po pitanju priče u odnosu na original, očekivao sam da će i Crisis Core imati par sličnih kečeva u rukavu. Međutim, po pitanju priče, Reunion je u potpunosti ista igra kao što je to original bio pre 15 godina. Iznenađen nedostatkom iznenađenja shvatio sam da je iznenađenje ipak postojalo – tako što nije postojalo. U redu, čas filozofije je završen…

Glavni meni, mogućnost isključivanja titlova, automatsko skrolovanje teksta – sijaset sitnica doživelo je modernizaciju i sada je igra po tom pitanju daleko igrivija. Međutim, Reunion je igra izgrađena u celosti na 15 godina starom naslovu za portabilnu konzolu. Vremešni dizajn njene suštine kao i dizajn prilagođen konzoli koju igrate u pokretu, još uvek su nešto što lako može da ispliva na površinu.

Brojne sporedne misije koje su prisutne sa portabilnim igranjem na umu, gde igri možete posvetiti par desetina minuta pažnje kad za to nađete vremena, ne pronalaze se baš najbolje u jednom naslovu za modernu platformu. A takve naznake su prisutne i u pogledu brojnih elemenata koji nisu mogli nestati običnim remasterizovanjem. Ali s obzirom da nije u pitanju pravi rimejk, ovo je gotovo idealan remaster i knjiški primer kako treba postupati sa igrama kada je remasterizovanje u pitanju.

Iako remasterizovanje i sa ovom količinom truda nije dovoljno da od 15 godina stare igre načine impresivan naslov kakav je u svoje vreme bio, opet je u pitanju najbolji način da iskusite Crisis Core. Naravno, pod uslovom da niste osoba vrlo istančanog ukusa, pa iz nostalgičnih ili vrlo specifičnih razloga preferirate originalni PSP naslov koji igrate na uvek voljenoj i jedino od strane Sonija zaboravljenoj Vita konzoli.

Ne, zaista. Ukoliko ste propustili originalni Crisis Core, ovo je i više nego idealna prilika da zaigrate ovu odličnu igru. Zastareli elementi jesu tu, ali ukoliko niste neko ko mrko gleda na starije igre a ume da ceni unapređenja i kvalitetnu modernizaciju, siguran sam da ćete u igri pošteno uživati.