Nekada davno na tržištu igara je izašao Grand Theft Auto 3, naslov koji je promenio mnogo toga u industriji. Odbijeni projekat od Microsofta je dom našao na PlayStation konzolama, a od samog izlaska pa do sada je to postala najprofitabilnija, najprodavanija, najigranija franšiza ikada. Kada neko izbaci ovakav naslov, drugi razvojni timovi brže bolje pokušavaju da kopiraju taj recept, sa manje ili više uspeha. Volition Games i nekada THQ kompanija su imale u planu da izbace jednu od klonova GTA trojke. Nekoliko godina kasnije, na tržištu smo dobili Saints Row igru.
Naslov koji je nekako bio ozbiljniji nego GTA, koji se fokusirao na borbe između bandi u raznim fiktivnim gradovima. Igra nije prošla nezapaženo, bolje rečeno, dovoljno se dobro prodala da bi obezbedili kreiranje nastavka. Saints Row 2 je bio nešto drugačiji od keca, ne po izvođenju per se, već u ozbiljnosti samog naslova. Volition je video da to „pije vodu“ kod igrača, tako da su sebi obezbedili novac za treći nastavak, igra koja se najviše približila popularnosti GTA naslova. Saints Row 3 je bio totalno drugačiji od prvobitne vizije šta bi ova franšiza trebala da predstavlja. Ceo fokus je stavljen na totalnu neozbiljnost sa over the top akcijom i gomilom karaktera koji služe kao neka vrsta karikature. Igra koja ni sama sebe nije shvatala ozbiljno je uspela na tržištu baš zbog toga. Baš zbog te neozbiljnosti, neprimernog humora i kreiranju haosa u toku gameplaya na kakvom su mogli da zavide i kreatori GTA naslova. Onda je došla četvorka, gde je Volition preterao u apsolutno svemu: izvođenju, humoru, akciji, efektima, priči. Kada pokušate da uporedite keca i četvorku, to je prosto nemoguća misija, jer kao da nikako nisu ni povezani, naravno sem samog imena. Četvorka je bio jasni znak da Volition treba malo da „iskulira“ Saints Row franšizu, odmori, regrupiše se, da osmisle nešto smisleno, što bi ponovo vratilo gomilu igrača koji su napustili franšizu nakon trojke.
Godine su prolazile, nismo dobili ni jednu vest o voljenoj Saints Row franšizi kod mnogih, a onda prošle godine, kao grom iz vedra neba, Volition i Deep Silver su najavili takozvani reboot Saints Row franšite, igra koja nosi ime, pa Saints Row!
Od same najave ovog naslova jedna stvar je bila jasna, igra će izgledati i više nego odlično. Osvetljenje i efekti koji su bili prikazani u prvom trejleru koji je najavio igru su bili neuporedivo bolji od bilo kog open world naslova ovog tipa. Ostale stvari su bile upitne, sa razlogom, jer je sve šta je prikazano bilo nekako, drugaije nego sada već „klasičan“ over the top Saints Row naslov. Godinu dana kasnije, napokon smo dobili prilike da zaigramo ovaj dugo očekivani reboot, koji nas je, možemo slobodno reći, više razočarao nego oduševio, nego krenimo ispočetka!
Saints Row, kao što smo već rekli, je reboot jedne od najpopularnijih franšiza, koja je poznata igračima po haosu koji možete kreirati, nesvakidašnjim oružjama, neprimernom humoru i još mnogo toga šta je ovu igru odvajalo od konkurencije. Sa ovim rebootom, Volition Games se odlučio da krene malo drugačijim putem. Od prvog do poslednjeg dela, pre ovog remakea, igru su krasili ti klasični over the top glavni likovi, koji su vremenom postali i kultni u igračkoj industriji. Troy, Johnny Gat, Julius, Dex i još mnogi drugi su postali nezaobilazni deo svake Saints Row franšize...
A u ovom?
U ovom smo dobili milenijalce koji su ili previše osetljivi ili možda previše nežni sa psihopatskim razmišljanjem koje je poprilično kontradiktorno ličnostima koje im je Volition dodelio. Jednostavno rečeno, Volition je hteo odigrati sigurno sa ovim nastavkom, ubacivši likove koji su „in“ u trenutnoj društvenoj plimi i pokušao je da pomeša tu sadašnju zapadnu takozvanu „Woke“ kulturu sa nekim tradicionalnim Saints Row biserima. Krajnji rezultat je... pa očajan.
U igri postoje tri sporedna lika pored vašeg „The Bossa“. Neenah (Nina) koja je get-away vozač ovog ne tako slatke grupe, više iritantne bolje rečeno. Ona je bila deo jedne od kriminalnih grupa u igri, Los Panteros, ali je vremenom odlučila da se odvoji od njih kako bi napravila nešto od sebe, iliti za sebe.
Eli, glavni genijalac u novoj Saints grupi koji je opterećen svojom leptir mašnom. Taj nevini pogled i stav često umeju da zavaraju jer pored rećićemo hajde „domišljatih“ opaski, ume da bude i poprilično brutalan prema svojim neprijateljima.
Kevin je bivši član Idols kriminalne grupe, fan dobre muzike koji uvek traži neki adrenaline rush. Stalno šeta go do pojasa jer, zašto ne bi pokazivao tetovaže i mišiće svima onima koji igraju ovu igru. Važi za najvećeg šmekera u igri, a sve je to previše naglašeno, ali ne onako sa stilom, na dobar lukav i zanimljiv način, već nekako, poprilično prosto.
Cela ova grupa, pored toliko iskustva u kriminalnim aktivnostima, ima problema sa parama. Bolje rečeno, gledaju kako da svakog meseca skrpe novac za stanarinu, za kuhinjske elemente i tako dalje. Sada, ovo ne bi bio problem da je igra takoreći skromna kao neke druge iz sličnog žanra, ali Saints Row je over the top akcija gde novac pada sa neba, gde nema mesta za lažnu skromnost. U jednom trenutku lažni „dubokoumni“ dogovori pokušavaju da povežu običnog igrača sa ovim likovima, dok u drugom trenutku neki totalno nasumičan momenat gluposti iskoči iz njih i pokose i pogaze sve šta su do tada pričali. Sve bi bilo okej da ovo dolazi sa dozom ironije sa svakim od njih, ali nije tako, jer njihova ubeđenja i verovanja kao likova u igrama su prava, stvarna, a njihovi postupci kontradiktorni tome. Najveća greška u kreiranju ove grupice možda nije njihov karakter i način na koji su stvoreni, već način na koji su predstavljeni vama, igraču. Svi oni samo upadaju u kadar, bez ikakvog uvoda i predstavljanja, tako da je već unapred predodređeno da će se oni igraču svideti, baš onakvi kakvi jestu, bez ikakvog upoznavanja ili predstavljanja. Ovaj poprilično arogantni pristup svim igračima i likovima u igri ništa dobro nije doneo, na žalost, i neće.
Nego prebacimo se na suštinu svakog naslova, a to je mehanika igranja. Već u prvoj misiji ćete primetiti da su kontrole poprilično zategnute, ali da su sami pokreti vašeg lika nekako isuviše kruti. Kako nastavljate sa igrom, primetićete da ta kombinacija lakih kontrola i krutost svakog lika dolazi iz drugog problema. Saints Row je moderna igra koja je nekako implementirala igračku mehaniku koja je vladala open world igrama do pre pa recimo pet šest godina, ako ne i više. Okej, ovo je možda urađeno sa namerom, kao omaž prvih Saints Row igara, ali vremenom će stvari koje su nekako normalne u modernim naslovima a nema ih ovde, postati problem. Kontrolisanje lika se svodi na kotrljanje levo desno kako biste izbegli neprijatelje, poprilično jednostavno napucavanje, a pored toga ne postoji mehanika da se sakrijete iza zaklona. Tako da, ovo je igra koja očajnički želi biti „stara“ ali je nekako stvorena isuviše kasno. Mehaika ne pati samo od ovih problema. Ovo je praktično pucačina iz trećeg lica, ali u svakom trenutku imate opciju da se borite sa neprijateljima pesnicama, nogama i da zadate završne ubitačne udarce svojim oslabljenim protivnicima. Problem u svemu ovome što ovaj „sistem“ više ne radi nego što radi. Često se dešava da igra ne registruje vaše udarce, zahvate ili uništavanje neprijatelja. Isto tako, dešavaju se i situacije gde pokreti vašeg lika nisu usklađeni sa onim šta se dešava na ekranu. Pa dok ona udara rukom, neprijatelj će se hvatati za nogu.
Kada sve radi kako treba, kada ima dovoljno neprijatelja na ekranu, kada deo grada u kome ste deluje na trenutak živim, možete napraviti dobar i zanimljiv scenario sa napucavanjem i neprijateljima. Možete se zabaviti ovim igrom, ako odlučite da pogledate kroz prste manama. Ruku na srce, čak i van tih scenarija, igra ume biti zanimljiva, šale umeju da budu smešne i pogođene, ali u periodu od 20tak sati, te šale često deluju usiljeno i bez ikakvog smisla i duše. Kada smo kod duše, to je ono šta nedostaje ovoj igri. Od prvog do poslednjeg minuta će vam nekoliko misli prolaziti kroz glavu. Okej je igra, može se igrati, ali nešto jednostavno fali, neki element nedostaje, nešto nedostaje šta bi trebalo da bude u njoj, ali niko ne zna šta je to. Možda je to, ta duša koja je bila potrebna da se ubaci u ovakav naslov. Ta duša koja krasi svaku GTA igru pa i ostale Saints Row naslove iz franšize.
U igri ćete pored tog pukog napucavanja moći i da završavate sporedne misije. Neke od njih mogu biti stvarno zanimljive. Kako napredujete kroz igru, možete da nadograđujete svoju „gajbu“, otvarate nove biznise kao i da sakupljate keš za neke druge stvari. Sve ovo deluje primamljio i zanimljivo da je ceo grad Santo Illeso ustvari živ a ne toliko mrtav iako ima tri bande u njemu, plus četvrta koju vi stvarate, tj Saints.
Grad je ogroman i ima nekih super kul delova, ali često deluje mrtvo i prazno, kao da je nenaseljen sa nekim razlogom, u nadi da taj razlog nije preskočeni taskovi programera koji su to trebali da odrade. U igri gde bi na svakom koraku trebali da radite nešto, ovde ne možete to uraditi. Svuda gde bi naizgled bilo zanimljivo biti i slušati random prolaznike, ovde nemate koga slušati. Kada povučemo crtu - Santo Ileso je grad sa odličnom prilikom da bude deo vrhnuske igre, ali negde nešto je jednostavno zakočilo.
Kako i grad, tako i cela igra, ima odličih ideja i delova, koje iz nekog razloga nisu dobro realizovane. Pored toga, cela igra deluje kao da nije trebala da izađe još nekih šest meseci, toliko nedorađeno deluje više nego često.
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
