Da igre mogu da dobijaju dobre ocene na lepe oči, ova recenzija bi se završila desetkom nakon samo jednog pasusa. Neverovatno realistične oči čoveče…
Šalu na stranu, ukoliko su igre Supermassive Games studija po nečemu prepoznatljive (na stranu lepe oči svih karaktera), to je odličan način građenja likova i priče, koja iako uglavnom otrcana, poseduje i dozu neobjašnjivog šarma. The Quarry nije izuzetak.
I ovde se susrećemo sa intrigantnom horor postavkom, karakterima koje postepeno upoznajemo a koje igra zatim baca u sijaset nezavidnih situacija kroz koje ih sprovodimo našim izborima. Ne znam da li se neko od vas seća Mikijevih almanaha i priča sa više završetaka koje su tu često bile prisutne, ali Supermassive Games je ovu decenijama staru ideju gotovo usavršio. Postoji tako mnogo načina da se iskusi i završi priča ove igre, da je gotovo sigurno da je nećete preći samo jednom, već bar dva puta.
Narativ se vrti oko studentskog utočišta usred šume, gde dobar deo leta provodi grupa tinejdžera. Silom prilika i serijom sjajnih odluka kakve samo pozni pubertetlija pod naletom hormona može da načini, ovo društvo biva prisiljeno da provede još jednu noć u kampu, ne znajući da su bezbrižni letnji dani prošli i da se to isto veče otvara „sezona lova“.
Prvo bih morao da pohvalim grafiku. Dok likovi uglavnom deluju čudno (verovatno jer su na granici fotorealizma, ali ne sasvim tu), okruženje je apsolutno fenomenalno. I to ne zbog snage grafičkog endžina i broja poligona, već dobro pečenog zanata. Ako se ovaj studio u nečemu uvežbao, to je izgrađivanje izuzetno atmosferičnih lokacija i još boljom režijom kojom se te lokacije prezentuju igraču.
Da stvar bude bolja, za razliku od ranijih Supermassive Games igara, ovde je prisutna velika količina motiva osamdesetih godina. Od glumaca koji tumače likove, preko popularnih referenci poznatih horor ostvarenja pa sve do humora i vrste horora kojim se igra bavi – sve odiše „retro hororistikom“ koja, čini se ovih dana baš nedostaje u industriji. Da ne pominjem retro „80s“ filter koji daje onaj dobro poznati VHS doživljaj. Bar nama starijim igračima…
Možda baš u tom istom VHS maniru, igra deluje dosta tromo. Animirane sekvence je nemoguće preskočiti ili ubrzati pa ponovno igranje može da bude naporno, a likovi gotovo da nikada ne trče već bauljaju unaokolo. Rekao bih da je ovako razvučen tempo igru načinio nepotrebno dugom i da je desetak sati potrebnih da se pređe, moglo bez problema da stane u koji sat manje. Ili je sve to samo pametan podsetnik da danas prebrzo živimo i da bi trebalo malo da se opustimo? Možda ipak previše razmišljam na tu temu.
No, sporiji tempo igre mi ne bi toliko ni smetao da je ona barem malo više to – igra. Umesto toga, za razliku od svih prethodnih ostvarenja ovog studija, The Quarry je gotovo u potpunosti interaktivni film. Nije da ne postoje gejmplej elementi, jer to bi bilo suludo. Ali koliko god da ih ima, steći ćete utisak da su nekako i suvišni u tom svom malom broju.
Svako istraživanje lokacija, gotovo da je besmisleno jer ako nije deo priče, ništa nećete ni pronaći. Čak su i „quick time“ momenti maksimalno „razblaženi“ pa skoro da uopšte neće uticati na dalji tok priče. Kontrole su izuzetno jednostavne ali čak i ukoliko promašite neko dugme u presudnom trenutku, kazna neće biti velika ili čak bilo kakva. Jedinu pravu razliku u ishodu priče, praviće vaši namerni izbori za koje imate neograničeno vremena da razmislite i načinite ih.
Ovo u neku ruku i pozdravljam. Jeste da je tenzija mnogo manja jer greške skoro da i ne postoje, ali da izgubite nekog karaktera ili promenite u celosti tok priče samo zato što ste zakasnili da pritisnete dugme, užasno je frustrirajuće. Pa ako vam je i to malo, možete uključiti pomagala koja olakšavaju ili čak u potpunosti eliminišu ove akcione momente. Iako to ne preporučujem, sigurno će nekome biti od koristi.
Svi smo bar par puta u životu bili iznervirani zbog glupih odluka koje likovi u filmovima strave i užasa imaju snažnu tendenciju da donose. „Ne idi tamo!“ je verovatno nešto što smo svi bar jednom povikali, gledajući neki loš horor. E pa da budem iskren, to mi se nikada nije desilo za vreme igranja neke igre – dok nisam zaigrao The Quarry. Video igra u kojoj držim gejmped u nastojanjima da kontrolišem ponašanje karaktera i dešavanja na ekranu, a koja opet u meni izaziva potrebu da urliknem u ekran nešto na račun inteligencije majke mog trenutnog lika.
Koliko god uverljivo, duboko i živopisno bili napisani, likovi koji se suočavaju sa smrću u ovoj igri su bez sumnje najbezbrižnija grupa lobotomiziranih mapetovaca koje sam ikada imao privilegiju da pokušam i spasim sigurne smrti. Da li je to deo šarma igre? Ne znam, to ćete morati sami da prosudite.
Jedna interesantna izmena u odnosu na ranije naslove, pronašla se u vidu predskazanja koja su sada mnogo jače kontrolisana. Do sada smo uglavnom mogli da naletimo na predmete koji nam daju nekakav nagoveštaj u momentu pronalaženja, a koji se tiče naredne, za priču značajne situacije. Ovde je to zamenjeno tarot kartama koje vam može očitati misteriozna i pomalo jeziva starica, i koja se pojavljuje samo povremeno. Nešto nalik pripovedačima iz ranijih igara, ali ovde objedinjeno u lika koji služi naraciji ali i kao pomoć.
Kao otrcani, „old shool“ interaktivni film koji za zadatak ima da vas zaintrigira i nasmeje koliko i uplaši, The Quarry vrši dobar posao duhovnog naslednika igre koju nikada nisam naročito voleo – Until Dawn. Ma koliko spora, brže uvlači u suštinu, a koliko god likovi bili antipatični, napisani su verovatno bolje nego ikada.
Ukoliko želite da se dobro zabavite a nije vam primarno da imate kontrolu nad akcijom, kako smo to navikli u širem smislu kada su video igre u pitanju, The Quarry je odličan izbor. Naročito ukoliko želite da igru doživite zajedno sa društvom. Daleko od toga da će svima prijati manjak interakcije, istraživanja i inteligencije. Ali za onu probranu publiku koja zna šta traži, nema sumnje da vas čeka odličan provod ukoliko se odlučite da zaigrate ovaj naslov.
Recenzija preuzeta sa Play!Zine
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
