ELDEN RING - Play!Zine recenzija

FromSoftware je napravio kult oko svojih „dela“ u poslednjih 10 godina, stvarajući maltene potpuno novi žanr video igara koji je izronio čak brojne naslove drugih studija za koje se može reći da su među najboljim iskustvima koje izazovni gejming može da ponudi. Verovatno ne moram ni da vam govorim šta je Elden Ring. Ako iole pratite scenu igara u minimalnoj meri, znate da je hajp oko izlaska ove igre već solidne dve godine došao čak i na nivo Cyberpunk-a 2077. Zajednica fanova, pa čak i nešto više „kežual“ igrača je potpuno zahvaćeno nenormalnom popularnošću koju je ER nakupio poslednje dve godine, pa su samim tim očekivanja i za toliko porasla. Teško je ne ostati skeptičan, čak i kada je Hidetaka Mijazaki u pitanju, nakon opšteg stanja AAA industrije koja često razočarava poslednjih par godina.

Odgovor na pitanje da li je skepticizam bio opravdan nakon ovog dugoočekivanog 25. februara 2022. godine dobićete do kraja teksta. Nakon ovog nepotrebno dugačkog uvoda, konačno možemo da počnemo.

Prvenstveno se uočava drastična promena dizajna nivoa, to jest sveta, što zbog otvorene strukture igre, što zbog nepobitnog dodatka vertikalnosti. FromSoftware je uzeo apsolutno sve što su činili kroz prethodne igre i iteracije soulsborne franšize, začinili daškom Sekiro-a, zadržavajući ono što je već dobro funkcionisalo i proširujući skoro svaki aspekat koji je učinio studio popularnim. Najblaže rečeno, Elden Ring je remek-delo dizajna sveta, gde u moru dosta neinovativnih igara sa otvorenim svetom konačno evoluira pristup kreiranju istog, i postavlja određenu lestvicu za budućnost. 

Međuzemlje je ogromno, grandiozno i apsolutno zaslepljujuće lepo, dok se dizajn ne rotira oko grandioznosti radi grandioznosti, već daje potpunu sandbox slobodu igraču sa minimalnim putokazom kuda bi trebalo da ide. Ovo pospešuje istraživanje, jer iako je dosta segmenata sveta prazno, eventualno popunjeno sa par protivnika i nekim resursima za kraftovanje, zavlačićete se u svaki ćošak, što zbog interesantne strukture okruženja, što zbog činjenice da i u jednom od deset slučajeva možete naići na nešto novo, bilo da je to dungeon koji uvek sadrži nešto veoma vredno, oružje, oklop, magiju i slično. Često ćete naletati na boss neprijatelje i van klasičnih dungeona dizajniranih u DS fazonu, kao i mini dungeona, dok je makljaža u tom okruženju često obogaćena borbom na konju, još jednom novitetu.

Vaš verni pastuv Torrent je spektralni konj koji ima dupli skok, te daje pristup dodatnim tajnama koje Međuzemlje krije. Elden Ring inkorporira svaku od novih i ne tako novih metoda kretanja u vidu skoka i jahanja u svoj dizajn, i potpuno intuitivno i neprimetno gura igrača u korišćenje svih sistema za najbolje iskustvo. Na sve ovo treba dodati da je većina sadržaja koja dolazi u ogromnom svetu Elden Ring-a potpuno opcionalna, ali vas tako uspešno vuče da istražite svaki njegov kutak, čak iako ste neko ko pretrčava samo glavnu priču u igrama, da će vam svaki segment Međuzemlja davati osećaj kao da je deo glavnog toka igre. O svakoj regiji Elden Ringa bismo mogli pričati satima i satima, ali s obzirom da ne želim da ispunim pola broja ovomesečnog Play-a, moram se suzdržati. Svakako, Međuzemlje je domaći zadatak za sve studije koji imaju projekte u ovom žanru igara, dok istovremeno predstavlja solidan evolutivni iskorak unapred za sandbox fantazijsko iskustvo.Svakako centralni deo svake FromSoft igre ovog tipa jeste borba, koja i dalje ostaje suštinski ista, sa par unapređenja i novih opcija za igrača. Igra je generalno teška u početku, čak i za iskusnije fanove, ostajući na toj razini težine koja je krasila i prethodne naslove. Elden Ring dobija preko potrebni stealth sistem, nešto jednostavniji od onog u Sekiro-u, koji ipak dosta olakšava čišćenje neprijateljskih kampova i prolazak kroz poprilično opasan svet neopaženo. Sada se lako možete prišunjati neprijateljima i nožem u leđa ih vrlo često ubiti iz jednog udarca, dok je taj „backstab“ potez ovde doživeo blaži pad u snazi, kako ne bismo poubijali pola mape iz stealth moda. 

Ipak, ono na šta ćete se znatno više oslanjati jeste kontraudarac pri deflekciji protivničkih napada. Ovaj napad možete aktivirati nakon bloka, brzo udarajući protivnika, dok ćete one slabije lako ošamutiti za „stab“ napad. U Elden Ringu se javlja verzija metra za stav vas i protivnika, pa ćete konstantnim udarcima, čak i izblokiranim, spuštati taj metar dok na kraju ne budete mogli da ga proburazite veoma jakim napadom. Tu ulaze u igru napad iz skoka, kao i kontraudarac pri bloku, s obzirom da oni znatno više štete nanose tom metru, otvarajući mesta za jedan znatno agresivniji stil borbe izbliza, blizak onom iz Bloodborne-a. Pored toga, svako oružje ima svoje specijalne poteze, kao i dual wield opciju ako koristite dva ista oružja u obe ruke. Specijalni potez koji dolazi uz svako oružje doduše možete menjati drugim potezima koje ćete nalaziti u svetu, koji će, pored toga, takođe promeniti tip vašeg oružja u potpunosti, menjajući fokus skaliranja statova na neki drugi ili dodajući mu dodatne efekte pri borbi. Ako vam to nije bila dovoljna evolucija borbe izbliza, onda je tu i takozvana „finta“, specijalan potez sličan saltu unazad iz Souls igara koji tokom napada može omogućiti brzi iskorak unazad pre samog završetka udarca, unoseći dodatni nivo veštine i u PvP i PvE aspekat igre.

Kao što je borba izbliza dobila na svojoj kompleksnosti, dajući generalno veći broj opcija i stilova igre igraču u ruke, i borba sa distance je doživela drastičnu promenu, najviše u segmentu magije. Naime, sada magije konačno možete bacati u pokretu, čak i sa konja, dok je njihova primena znatno izraženija i potentnija nego što je ikada bila, uz veoma veliku selekciju spell-ova, specijalnih oružja koje se sinergizuju i koja sama mogu da bacaju magije. Pored same korisnosti, magije izgledaju apsolutno impresivno, uvode ogromnu količinu dosad neviđenih hibridnih buildova i konačno predstavljaju jedan pretežno zabavan način igre, a ne samo prosto spamovanje istih magija od početka do kraja igre kao što se dešavalo u prethodnicima. Pojedini protivnici su maltene dizajnirani da budu ubice magova, te iako magije često mogu predstavljati nezvaničan „easy mode“, momci iz FromSoft-a su se potrudili da ublaže efekat pri određenim jačim izazovima. 

Međutim, ono što zapravo dosta olakšava određene borbe jeste mogućnost prizivanja duhova pojedinih protivnika ili grupacija protivnika, pa se i ovi prizvani duhovi mogu unapređivati. Oni često pružaju preko potrebnu pomoć gde će se neprijatelj fokusirati na njih umesto vas, dajući solidnu količinu predaha, vremena za nanošenje štete ili lečenje vašeg ionako premalog HP-a. Iako ovo može zvučati prelako za neke više hardkor fanove serijala, često ćete naletati na izazove gde je pomoć ovih duhova relativno minorna, što zbog agresivnosti samog protivnika, što zbog njegove snage ili tipa borbe. 

Kada na sve to dodate relativno rudimentarnu, ali veoma funkcionalnu borbu na konju, dobijate jedan odličan i veoma kompleksan borbeni sistem koji je poprilično lak da se nauči, ali težak da se savlada. Konjička borba je suštinski jednostavna, koristeći lock-on sistem, dok pruža i mogućnost borbe iz daleka sa samog pastuva, što pojedine borbene sekvence ume dosta da olakša, dok će u drugima biti potpuno neizvodljiva. Ono što jeste zanimljivo jesu boss protivnici sa kojima se borba zasniva na korišćenju Torrenta, što je još jedan suptilan način igre da vas uvede u svaki gejmplej aspekat koji ima da ponudi. 

Broj pristupa u kreiranju vašeg ličnog Tarnished karaktera je ogroman i sloboda je potpuno data igraču da napravi borca kakvog tačno on želi. Tu je i novi stat zvani Arcane, koji u početku radi isto što i Luck u prethodnim igrama, povećavajući šanse za nalaženje retkih predmeta kod protivnika, dok se istovremeno koristi za neke magije u kasnijem delu igre, kao i za otpornost na određene negativne efekte. 

Teško je šta zameriti Elden Ringu na ovom polju. Svakako je tačno da igra nije za svakoga, i da se ovde iskustvo sastoji iz jednake težine kao u prethodnim soulsborne igrama, gde je jedina izmena broj opcija koje igrač poseduje pri borbi. Ono što se može ponekad uočiti, jeste da stealth u određenim segmentima može biti često veoma beskoristan, zbog jednostavnog nedostatka visoke trave, mesta za skrivanje ili velikog broja protivnika. Ipak, uprkos tome, to i dalje deluje kao namerni deo dizajna gde se ponovo suzbija prevelika moć stealth pristupa koji bi učinio određene borbe znatno lakšim za savladati.

Vi ste Ukaljani, vođeni blagoslovom Drevnog drveta ka starešinskim polubogovima, vlasnicima velikih runa. Hidetaka Mijazaki, vodeći direktor ove igre, kao i prethodnih FromSoft naslova, ne čini prevelike iskorake i revolucionarne pristupe narativu. Ipak, ovde se vidi uticaj Džordža R. Martina, s obzirom da svet i njegova priča koja se prožima kroz skoro sve likove na koje nailazite, daje znatno više osećaj epsko fantastičnog u odnosu na prošle naslove. Vi kao ukaljani treba da pokupite rune od četiri polubožanstva u svetu Međuzemlja, što će vas ultimativno učiniti vlasnikom Elden Ringa. Ovo u velikoj meri podseća na segmente narativa iz Dark Souls igara, pretežno DS3, gde ponovo treba da nađete četiri duše gospodara. Ipak, tu se sličnosti završavaju, s obzirom da je uticaj samog sveta i nešto drugačijeg pristupa koncepciji same igre, u vidu otvorenog okruženja, dovelo do nešto koherentnijeg tempa progresije, ma koliko vi voleli da se zavlačite i u najmanje ćoškove Međuzemlja. 

Od priče Elden Ringa nećete dobiti mnogo ekspozicije, što je već praksa FromSoft igara, ali svakako su opšti maheri za vizuelno pripovedanje i suptilno sklapanje priče kroz opise predmeta i dijaloge sa NPC-ovima. Ono što se da primetiti jeste da sporednih likova ima znatno više nego u bilo kom soulsborne naslovu, dok su neki stvarno odlično napisani, uprkos malom broju interakcija. Mijazakijeva (a verovatno i Martinova) inspiracija mangom Berserk je pretežno očigledna kroz brojne elemente, pa čak i memorijal jednom od najvećih manga crtača Kentaru Miuri. Kroz te ideje i brojne simbolizme koji izlaze i van fikcije i ulaze u filozofske vode, Mijazaki kreira tu sivu zonu u kojoj dihotomije zapravo i nema, ponovo stvarajući jedno poprilično mračno iskustvo, ovoga puta začinjeno još većom grandioznošću, sa dosta opuštajućih i zabavnih trenutaka, kako bi nas konstantno podsećao da je, uprkos njegovom distopijskom okruženju, Međuzemlje ipak svet u kojem se živi. Celokupan utisak je svakako dosta bolji nego u bilo kom prethodnom naslovu, dok uz sve to zadržava čvrstu dozu misticizma.

Elden Ring je takođe predivno audio-vizuelno iskustvo. Posvećenost detaljima i svetu je svakako ono u čemu je FromSoft jedan od predvodnika u industriji, što zbog vizuelnog narativa, što zbog atmosfere. Međuzemlje odiše specifičnim kontrastom boja i stvara veoma specifičan ambijent koji savršeno prenosi taj fantazijski svet u igračko iskustvo. Animacije nikad nisu bile bolje, uz brojne dodatne poteze, specifične za tipove oružja i specijalne poteze koje nalazite, a i sam diverzitet neprijatelja je ogroman. Ono što doduše najviše zapada za oko jesu vizuelni efekti, gde magije izgledaju posebno maestralno, pogotovu one snažnije.

Iako sam grafički endžin nije najrevolucionarniji fotorealistični produkat, podloga je na nivou Demon Souls Remake-a, ako ne i bolja. Oklopi i oružja su okupani ukrasima i gravurama, dok građevine obiluju sa najviše sitnih detalja u vidu raznih dekoracija i konstrukcija. Sa druge strane, ono što je najimpresivnije jeste upravo muzička podloga koja prosto oduvava sve, gde se lako mogu izdvojiti neke od najgrandioznijih kompozicija koje je FromSoft imao. Sam broj kompozicija različitih tipova simfonijskih numera je veoma veliki, i one se kreću odlično u skladu sa onime što se dešava na ekranu, opisujući brojne boss protivnike, zone i ono što i vi sami radite. Kretaćete se iz melanholičnih tonova, do ogromnih fanfara i horova, pa potom nazad u skladu sa time kako budete prelazili igru deo po deo. Nemam šta drugo da dodam osim da je soundtrack Elden Ringa muzički magnum opus u igračkoj industriji.

PvP borbe su i dalje tu, doduše u nešto relaksiranijem izdanju, s obzirom da možete biti napadnuti od strane drugih igrača samo ako ste u kooperativnom modu. Ipak, ako volite PvP, bićete pomalo razočarani činjenicom da ćete teško naleteti na 1 na 1 borbu, pogotovu ako ste neko ko voli tenziju ili pretežno igra radi borbe sa drugim igračima. Naravno, ovo neće predstavljati nepremostivu prepreku, pogotovu ako se izveštite u istom, za što će vam igra dati dosta prilika sa AI protivnicima koji će imati invazije na par određenih oblasti. Kooperativno igranje nikada nije bilo lakše, uz dodatak grupnih lozinki i same strukture sveta koja vapi da ga istražite sa nekim drugarom.

Što se tiče performansa, tu se dolazi do nekih manjih i većih problema. Na konzolama igra radi poprilično dobro, mada čak i kada izaberete 60 FPS mod, koji vam pretežno preporučujem jer blagi skok u rezoluciji nije vredan žrtvovanja 30 slika po sekundi, frejmrejt će pasti u pojedinim momentima. Igra inače nema konkretnih problema sa bagovima, osim pojedinih momenata koji vam se možda neće nikada ni desiti. Iako sam testirao igru na PS5, imao sam prilike da probam i PC verziju na kojoj su propusti znatno veći, s obzirom da postoji par problema sa curenjem memorije i potpuno nekonzistentnom optimizacijom koja deluje kao da je nezavisna od hardvera na kom igrate. Česti padovi u frejmrejtu, blaga zamrzavanja i jako loša podrška za kontrolere i ultrawide monitore su ono što ovde pravi najveći problem. FPS je malo stabilniji u zatvorenim prostorima, ali kako ćete veći deo igre provoditi u otvorenim zonama, ovo ume biti veoma iritantno, najviše zato što igra zahteva preciznost i reflekse, koje vam potpuno oduzima konstantnim seckanjem. Izašle su već dve zakrpe koje su ispravile par problema, i siguran sam da će ubuduće svi biti korigovani. FromSoft inače ima slaba lansiranja igara na PC-u nažalost, ali svakako ne opravdava znatno lošije stanje PC verzije u odnosu na konzolne. 

Pa, mislim da ste do sada već skapirali odgovor na pitanje sa početka ovog teksta. Elden Ring nije samo ispunio očekivanja, već je i nadmašio brojna. I dalje, iako je igra malo pristupačnija zbog broja opcija koje su bačene pred vas, potpuno je razumljivo da postoje mnogi igrači kojima ovo iskustvo verovatno neće odgovarati zbog te dobro poznate, brutalne težine. Međutim, ovo je poprilično solidna evolucija open world igara, kao i evolucija samog soulslike žanra. Elden Ring je primer inovativnog otvorenog dizajna, dok u apsolutno svim aspektima poboljšava i proširuje temelje koje je FromSoft uspostavljao u svojim igrama. Dodajući i brojne nove elemente, time se i učvršćuje kao uzor za buduća RPG iskustva, ujedno i cementirajući sebe kao jedan od najboljih akcionih RPG-eva uopšte.