Kao i uvek došlo je hladno doba godine i recenzija nove igre iz Call of Duty serijala. Postalo je uobičajeno da pre slavljenja porodične slave overim novi Call of Duty, ne pokažem entuzijazam jer će biti skoro isti kao i prethodne godine i bacim se na pečenje. Setivši se fijaska sa CoD WW2 gde se nije moglo živeti od mikro transakcija i mučne priče, scenario Vanguarda mi je došao kao “osveženje” ako ga tako možemo nazvati. Dugo vremena su pljuštale kritike na račun sada već problematičnog izdavača da se mora nekako osvežiti formula i da se (ako već žele da zadrže status najzabavnije FPS igre (mada to po meni nimalo nije slučaj)) moraju uneti promene koje će prodrmati ovaj serijal. Naravno Activision je na sva zvona najavljivao kako će da se vrate korenima, kako će da se dotaknu bitnih istorijskih elemenata i kako će da pokriju najvažnija ratišta koja su cepala Evropu na pola tokom 40-ih godina 20-og veka. E sada, ako verujemo dotičnim ljudima samo možemo očekivati bombastičnu ali plitku zabavu, povremeno dobre likove i kampanju od koje će nam se vrteti u glavi 6-8 sati.
Da me ne shvatite pogrešno kampanja jeste solidna, priča je zanimljiva i drži igrača prikovanim za ekran ali ako se setite Activision-ovih obećanja i poštapalica koje redovno koriste primetićete da apsolutno ništa nije ispoštovano. Da, ovo jeste Call of Duty, ovo jeste akcioni shooter, ima multiplejer koji je generalno solidan (doduše slabiji od prethodnih izdanja) i placeholder kampanja koja bi trebalo po njima da pomeri granice storytelling-a. Khm molim vas ugledajte se na Eidos Montreal, mogu da vam drže časove po tom pitanju (Marvel’s Guardians of the Galaxy FTW)
Da se za početak osvrnem na kampanju koja je fokusirana na četvoro protagonista koji pripadaju jednom od četiri cookie cutter stereotipa koje možemo sresti u modernim WW2 filmovima. Prvo imamo naduvenog i nadasve humanog amerikanca koji pronalazi sebe u zajedničkoj borbi sa crncima i hispanoamerikancima na pacifičkom ratištu. Uz njega se tesno drži Australijanac koji je bio u „Pustinjskim pacovima“ u Africi i koji je bio osuđen da bude topovsko meso ali se hrabro izdigao iznad svega sa razbijanjem vilice britanskom komandantu (u Activisionu verovatno i dalje imaju mišljenje da Englezi organski mrze Australijance). Nakon njega srećemo ponosnog crnca koji je studirao na prestižnim univerzitetima u Engleskoj pre rata i zna barem 3 jezika od kojih je jedan ruski – naravno mega loše odglumljen.
Acti-WOKE praksa je sada u svim strukturama firme postala imperativ zbog svega što se dešava pa će naravno zbog toga i istoriju menjati nije nikakav problem. I na kraju kao kruna svega besna Ruskinja Polina Petrova, jaka žena slovenske krvi koja želi da sredi sve naciste zbog bombardovanja Staljingrada. Ok razumem motivaciju ali njeni dijalozi dok je u zatvoru sa ostatkom ekipe su toliko dvodimenzionalni da bi čovek pomislio da Rusi samo misle na jedno u tom periodu a to su vodka i oduzimanje nacističkih života. Što je najveća uvreda, Polina je navodno urađena po liku Ljudmile Pavličenko. Za one manje upućene konsultujte istorijske knjige i sajtove jer je žena pokazala kako se mlati nacistička zadnjica veoma efikasno. Ne mogu da kažem da je ovo loš pristup po pitanju pravljenja kampanje ali previše podseća na tok misli nekog modernog holivudskog reditelja koji bi na pitanje novinara „Da li ste se trudili da postignete istorijsku tačnost? Da li imate konsultanta za taj period?“ Odgovor bi verovatno bio: „Ne sekirajte se, mi se držimo strogo onoga što smo videli na Tik Toku i bitno je da se gledaoci zabave. Želimo da izađete nasmejani iz bioskopa“
Sa ovakvim stavom ovaj scenario definitivno ima smisla. Izgleda kao avantura nekoliko angsty klinaca koji putuju kroz vreme da bi spasili svet promenom istorije imitiranjem ljudi iz tog perioda zasnovanom na gledanju prevelikog broja filmova. Onda se susretnu sa pravom opasnošću i likovima koji se ne šale. Nekim čudom bivaju zarobljeni i primenjuje se jedan od najstarijih spisalačkih trikova: retrospekcija. Umesto da ih Gestapo zbriše što je logično, oni njih ISPITUJU, žele da im proniknu u svest dok je napolju invazija Sovjeta i masovno bombardovanje Berlina dok Hitler ponosno izvršava suicid u bunkeru udaljenom 500m!!! Ovo je definitivno vlažni san reditelja poput Majkla Beja ili njemu sličnih koji ne žele da ispoštuju ništa pod milim bogom što nosi iole neku dozu istorijske tačnosti ali je makar Sooo Damn Fun tako da igrajte se i uživajte u našim iskrivljenim istorijskim percepcijama jer ne želimo nikoga da uvredimo!!!
Definitivno samo je još falilo da skinu svastike sa nemačkih uniformi i igra bi postala pravo woke štivo za zaljubljenike u istorijske bajke. Šta želim da kažem, nemojte reklamirati igru kao da je istorijski tačna ako nema dovoljno osnove za to. Izbegavajte takve marketinške trikove jer ćete posle naleteti na razočaranje igrača kojima je stalo da odigraju nešto što iole podseća na stare Call of Duty naslove. O tome tek da ne govorim jer imam utisak da ili ne žele da pogode stari vajb koji su Call of Duty 1 i 2 imali ili ne umeju zbog svih mogućih političkih mina na koje bi mogli naleteti.
Ako posmatram sa čisto konzumentske strane i osobe koja nema blaaaage veze sa II svetskim ratom, kampanja u Call of Duty Vanguard je solidno osmišljena sa dosta dobrim pejsingom i priča se odvija dovoljno brzo da ne postane bajata ili prenaporna za prosečnog igrača koga preterano ne zanimaju dijalozi. Akcione scene dominiraju u svakom delu kampanje sa pregršt eksplozija, haosa na ekranu i šrapnela koji lete svuda okolo. Zanimljivo je da su ubačene neke stealth deonice sa Polinom koje dobro dođu kao osveženje ali ni da se namiriše atmosfera kakva je bila u Enemy at the Gates. Svaki put propuštena prilika koja na kraju od sovjetske kampanje pravi picture show u kome se demonstrira kvalitet samog endžina po pitanju renderovanja zimskog pejsaža. Na kraju bitka u Berlinu i haos koji nastaje su dosta dobro prikazani i zadnja 2 sata kampanje su veoma zabavna iako nema nikakvog plot twista koji bi priči dao bilo kakvu težinu. Na kraju naši junaci pronalaze leglo Dojče zavere i poput Nancy Drew zaključuju gde bi mogli dalje da idu da bi izbrisali nacističku pošast sa ove planete.
U jednom momentu na nekom od dokumenata možemo videti natpis Jugoslavija. Jeeeej konačno ste priznali postojanje balkanskog fronta sram vas bilo. Sve u svemu solidno za jednodnevno ubijanje slobodnog vremena ispred televizora jer vas posle toga čeka naravno multiplejer.
Što se ovog moda tiče za koji se generalno svi vezuju kada se spomene ova franšiza, mogu reći da je u ovom izdanju došao sa nekoliko poboljšanja koja čine okršaje sa drugim igračima dosta svežim i fluidnijim koliko je to god moguće kada je ovaj serijal u pitanju. Sledgehammer Games je ovaj put zaista poslušao fanove i pokušao da isporuči nešto što je vredno pažnje ove zajednice koja je veoma brojna. Kada se pogledaju mehanike pucanja, ovaj serijal može samo da se ponosi svojim inovacijama i napetim mečevima i zaraznošću koja tera igrače da investiraju svoje slobodno vreme. Iako je Modern Warfare imao dosta brz tzv „time to kill“, speicifčan dizajn nivoa je zahtevao od učesnika da forsiraju sporiji gejmplej. Na kraju Cold War je to malo probao da izbalansira ali uspeha nije bilo i na kraju Vanguard je postavio neku ravnotežu koja bi mogla ovu franšizu malo vratiti u žižu multiplejer interesovanja. Ne računamo besplatni Warzone jer je u pitanju skroz drugačija igra. Prva činjenica je da su developeri u igru ubacili 16 deathmatch mapa što je odlična cifra.
Dok su neki stariji naslovi postajali poprilično bajati, ovde ćete morati malo da se pomučite dok ne izrotirate sve mape. Zakloni su uništivi tako da ako mislite da ste bezbedni iza nekog kauča ili zida grdno ste se prevarili. Vremenom zaklona više neće biti posle svih mogućih granata tako da opšte ludilo može početi. Nećete mariti više za sopstveni život nego samo da uzmete taj dodatni kill za grindanje achievement-a i otvaranje novih opcija za customizaciju. Combat pacing ne radi i mislim da rade na toj opciji tako da što se toga tiče za sada nemam nikakvo pozitivno mišljenje. Multiplejer iskustvo je u ovom izdanju dosta dobro, fluidno je ali nema nikakve posebne inovacije zbog kojih bih se opet navukao na ovaj mod. Nekako mi sve deluje…“tanko“
Call of Duty Zombies je skoro isti kao i svake godine i uslovno rečeno se nastavlja na zombi priču iz Cold War-a. Jedini začin u celoj priči je blagi rogue lite element koji se može primetiti u centralnom hub-u kada se vratite sa misije i kada morate da potrošite teško stečene materijale. Ako poginete gubite sve i morate krenuti ispočetka tako da pazite zadnjice i iskrena preporuka je da se forsira igranje sa prijateljima i glasovnom komunikacijom zbog koordinacije. Na kraju ovaj mod nije doneo ništa novo što bi me vratilo Call of Duty-ju. Što tiče zakletih fanova slobodno se igrajte i uživajte do sledećeg izdanja koje će moooožda po izjavama marketinškog tima pomeriti granice i razočarati nas po ko zna koji put
CALL OF DUTY VANGUARD (2021)
- EmuGlx Score - 7/10
7/10
Finalni utisci
Call of Duty Vanguard je još jedan pokušaj da se stara formula iscedi do kraja poput suve drenovine. Solidan pucanj ali daleko od centra mete. Za fanove savršen naslov, za sve ostale igrače definitivno solidno iskustvo koje je dobro “za ubijanje” par sati tokom dana ako ste na bolovanju
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
