Najbolji RTS ponovo osvaja

Strategije iz Company of Heroes serijala važe za remek dela ovog žanra. Ekipa iz Relica je prva ozbiljno pobegla od ustajalog RTS recepta – izgradi bazu, naštancaj vojsku, pregazi protivnika i iskoristila Drugi svetski rat za nešto dovoljno drugačije. Zapravo su koncept korišćen od strane Bitmap Brothersa za Z mudro reciklirali u svom prethodnom hitu Warhammer: Dawn of War, a onda ga usavršili za CoH. Ideja je bila da se do jedinica stiže drugačije, da igrač konstantno ima osećaj bezizlaznosti, i da se podigne fokus na mudrom vođenju svakog, pa i najmanjeg, sukoba. Nivo detalja je bio na do tada neviđenom nivou, sa gomilom taktičkih opcija, a igra je opet uspela da bude jako brza i zarazna.

Company of Heroes je te 2006. godine pokupio gomilu nagrada za igru godine i važi za jednu od najboljih igara svih vremena. Usledile su dve ekspanzije, pa onda i nastavak 2013. godine, sa još tri ekspanzije. I evo nas sad, deset godina nakon CoH 2, sa novom igrom i novim frontom. Ovoga puta je cilj poraziti nacističke snage u Italiji i na severu Afrike.

Ovo je definitivno najlepša Company of Heroes igra, ne samo zbog napretka tehnologije, već i zato što naselja u Italiji izgledaju više nego sjajno, pa čak i veselo. Opet, razvojni tim je uspeo u tome da to veselje ne bude u suprotnosti sa turobnom atmosferom rata, naprotiv. Moglo bi se čak reći da celokupan ugođaj donosi jednu finu antiratnu poruku, ili bar poruku da u ratnoj strategiji treba uživati samo u video igrama (i možda istorijskim udžbenicima).

Kampanje se na makro nivou vode na velikim izdvojenim mapama teritorija, slično kao u Total War serijalu, a na mikro nivou na pojedinačnim misijama. Na makro nivou lepo pratimo i razvoj priče koja se dinamički menja u odnosu na vaše odluke i uspehe na ratištu. Mali minus je što protivnici nisu preterano ofanzivni i da bi njihovi napadi na za njih izgubljene teritorije dodatno uticali na intenzitet same igre.

Na mikro nivou imamo standardnu Company of Heroes formulu, dodatno upeglanu i dovedenu skoro do savršenstva. Pored uvek bitnih kamen/papir/makaze mehanika, jako je bitno voditi računa o zemljištu na kom ratujete, pozicionim prednostima i kretanju jedinica tokom samih sukoba. Početnicima će možda ovo u početku biti teško, ali period navikavanja nije predugačak. Dok će se iskusni stratezi ne samo osetiti kao kod kuće, već i naslađivati iz misije u misiju kako budu otkrivali i proučavali neku novu jedinicu ili sposobnost neke od starih.

Obe kampanje su dosta dugačke, mada je Afrika nešto kraća i linearnija, tako da single player trećeg CoH-a već nudi dane i dane zabave. Ali to nije sve, pošto naravno postoji i multiplayer, koji će mnogima biti prava poslastica ove igre.

Ponuđeni su nam svi mogući modovi za više igrača, pa čak i masovni 4 na 4 ratovi (ili kooperacija 4 igrača protiv 4 AI-ja). Mape su odlično dizajnirane i prilagođene relativno brzim mečevima, tako da će partije trajati tridesetak minuta u proseku, što je sasvim ok. Nismo imali previše vremena za multiplayer, ali pored spomenutog imamo osećaj da je raznolikost na visokom nivou, da nema previše nebalansiranih jedinica i da su tehnički problemi svedeni na minimum. Company of Heroes 3 je verovatno i igra koja je u najbolje stanju doživela launch u poslednjih nekoliko godina.

Sve u svemu, kralj (real time) strateških igara se vratio posle deset godina i dokazao da i dalje zaslužuje svoju krunu, te da je neće lako predati nekome drugom. Očekujemo da se par manjkavosti kampanje ispegla u sledećem patchu ili dva, a da sad kad je igra i zvanično izašla igra za više igrača dodatno eksplodira. Apsolutna preporuka za sve RTS fanove, a kako je ovaj žanr bio u zapećku neko vreme, možda će i neki novi klinci pronaći nešto za sebe u ovom hitu.