Okrivi gejming za sve!

Prvobitno objavljen 16.04.2021

Hajde odmah na početku da razjasnim - Ima slučajeva kada je "gejming" delimično kriv za neke stvari ali ja i dalje stojim iza toga da su roditelji ti koji moraju da utiču na svoju decu. Dakle, ukoliko je neko pomislio da ću samo braniti gejmere, neću. Ali ih neću ni napadati. Istina je nekako uvek u sredini. A istina je i da se većina sadašnjih roditelja ne razume i gejming i tu leži najveći broj nedoumica i neslaganja sa decom.

Šta je gejming i da li je stvarno sve u našim životima sada na neki način povezano sa gejmingom? Da li je gejming najveći neprijatelj i da li je opasniji i od interneta? Da li gejming može biti zabava za celu porodicu i koliko je istine u tome da je sada preporučeno igrati igre kako biste se bolje osećali?

Gejmeri su navikli na sve vrste borbi u video igrama, ali najstrašniji neprijatelji od svih nisu kosturi ili zombi čudaci koji poseduju sekire - to su roditelji. Sa nivoom težine ekstremnijim od bilo kog naslova Dark Souls, ponekad je najteži deo video igre jednostavno igrati. Roditelji gejmera često se ponašaju kao da su upravnici zatvora a dete neki nemoguć slučaj. Ima onih koji odbijaju čak ni da dozvole svom detetu da provodi pola sata dnevno za računarom. Postoje i drugi koji svojim osmogodišnjacima bez problema kupuju Grand Theft Auto a zatim vrišteći idu do prodavca jer je igra previše nasilna. Ali najčešće roditelji jednostavno ne odobravaju video igre ukoliko nisu odrasli sa nekim ko je igrao igre. Samo ukoliko razmislimo unazad, svaka novina je u jednom momentu bila problem protiv koga smo se borili da bi kasnije postalo način života. Danas roditelji imaju najluđe zablude kada je reč o tome šta njihova deca igraju i kako. Ovi nesporazumi mogu biti urnebesni ali ukoliko bolje razmislite, svako vreme ima svoje breme, zar ne?

Internet

Toliko puta sam pisala, i svim mojim prijateljima govorila da sa decom treba ne samo pričati o gejmingu već i da moraju da se nateraju da odvoje vreme i sednu da se igraju sa njima. I da nauče ponešto o igrama koje njihova deca vole. Nije bitno kao roditelj uvek biti najbolji i znati sve već pokazati detetu da ste otvoreni za nova iskustva i učenje. Život je interesantan i zanimljiv ukoliko smo otvoreni za nove stvari, unaređenja i učenja. Ako to pokažemo svojoj deci, možda ćemo im pomoći da budu bolji ljudi, prijatelji, radnici i jednoga dana roditelji. Svaki igrač ima priču o pokušaju igranja video igara sa roditeljima. Od betonskog NE, ili standardnog nemam vremena do retkih pokušaja da gejmingu daju šansu. Neki misle da je to jedini način da ipak provedu vreme sa detetom. Ono što se često dešava je da liče na malu decu koja prave prve korake. Oni mašu gamepadom, muče se da skapiraju komande i pre nego su i naučili, reše da se posvete nekim drugim stvarima jer sramota je ipak da vi njih učite. Iskreno, mislim da je to greška i da treba deci pokazati da nismo roboti koji samo rade i da smo bezgrešni. Ali... na vama je da iskoristite mogućnost da budete više sa svojim detetom ili da ga ostavite da opet bude samo... i neshvaćeno. Čudno je to da su bake i deke nekako otvoreniji za igranje video igara i sve ih je više po društvenim mrežama jer ponosni unuci sheruju snimke svojih živih junaka koji se zabavljaju kao deca ne samo uz Super Maria već i neke dobre pucačine. Sve je više slučajeva da se stariji ljudi po domovima spajaju tokom pandemije sa decom iz domova a ja se sve nadam da će neki od domova kod nas ponuditi isto to ili bar ubaciti konzole i dozvoliti svima koji žive tamo da ponovo budu veseli i nasmejani, kao deca.

Kada već koristimo reč neshvaćeno, hajde da spomenemo još jedan mit vezan za video igre, i to one online. Dragi moji roditelji, PAUZIRAJ igru je nemoguća misija. Možete li vi da prekinete skype sastanak ili zoom predavanje ili prezentaciju zbog brisanja sudova, bacanja đubreta ili jela? Naravno da ne, odmahujete glavom. Ovo je isto to. Ukoliko očekujete da poštuju vaše obaveze i vreme, poštujte i vi njihovo. Uostalom, sedite pored njih pa pogledajte kako i šta igraju pa će vam biti jasnije. Nije u pitanju nikakva primenjena fizika pa da niste u stanju da shvatite.

Za roditelje gejmera, najlakše je optužiti gejming za sve. To mu dođe kao neko žrtveno jagnje za svaki problem koji se pojavi. Sećam se pre par godina u TehnoArt školi, na savetu roditelja gde se govorilo o vršnjačkom nasilju, predstavnica neke gradske organizacije je naravno konstatovala "Znate, oni igraju te igrice i to je problem". Na moje pitanje da li je gejming zavisnost broj 1 u Srbiji, odgovor je bio ne. Na pitanje da li imaju neka istraživanja o tome, odgovor je bio ne. Na pitanje koliko je takvih slučajeva, nije bilo odgovora. Zavisnost broj jedan je i dalje kod nas alkoholizam a nigde i dalje nema statistike vezane za gejming. To što dotična, kao i većina predstavnika generacija koje nisu igrale video igre nema pojma o gejmingu pa ga tako lako optužuje je problem poslednjih par godina. Čak je kod nas i pokrenuta kampanja protiv gejminga kao bolesti zavisnosti iako je sada dokazano da je Svetska zdravstvena organizacija donela tu odluku bez detaljnih ispitivanja.

Gejming je loš kažu neki. OK, ali tim istim osobama su kada su bili mladi govorili da je rok muzika loša, zar ne? Čak je i čuveni Shigeru Miyamoto, čovek koji je stvorio Super Mario igre i Legend of Zelda, svojevremeno rezimirao ovaj trend i rekao Video igre su loše za vas? To su rekli i o rokenrolu.

Kada vas zaboli glava, kriv je gejming. Možda ste se ugojili ili smršali, roditeljima je to znak da ste igrali previše. Loše ocene su naravno zbog gejminga. I to što ste neispavani, i što ste umorni, i što nosite naočare.. ma sve je to zbog gejminga. Naravno da je svako preterivanje loše, pa i igranje ali daleko od toga da je gejming jedini krivac za sve. Uostalom, uzmimo primer Amerike gde tvrde da je glavni krivac za oružane napade gejming a činjenica je da se najviše igara prodaje u Japanu koji ima neverovatno nisku stopu nasilja.  Dete neće postati hirurg ako igra neku od igara u kojima može da operiše. Neće postati advokat ukoliko igra neku igru u kojoj mora da se bavi pravom. Neće sigurno postati ni Nikola Jokić ukoliko igra NBA 2K21, kao što neće kuvati isto kao Gordon Ramsay ako igra Hell Kitchen. Da li Flight Simulator od vašeg deteta napraviti pilota? Zbog čega onda tako sigurno verujemo da će nama deca postati kriminalci i ubice ako igraju neke pucačine? Nedavno sam imala primer u kraju da je neko trovao i tukao mačke. Nisu ih trovali i mučili klinci za koje znam da su gejmeri (oni su ih mazili i hranili), već je to sebi dao za pravo gospodin doktor koji je svoju diplomu i zvanje stavio iznad svih. Gejming? Naravno da ne! 

Deca u pubertetu mogu biti jako ranjiva i spremna na drastične poteze. Zapostavljenost, ocene, ljubav, nerazumevanje, maltretiranje, samoća, neka mentalna bolest, dostupnost oružja... Toliko toga ali nekako uvek vidimo samo gejming. Hajde da prvo pokušamo da vidimo šta se dešava sa detetom i pričamo na vreme. Po meni, jedini način je razgovor i razumevanje, pa bio to i gejming.

Svaka generacija ima sličnosti sa prethodnom ali je činjenica da su ove nove generacije definitivno drugačije i da era društvenih mreža ima svojih dobrih i loših strana. Kada pogledamo unazad, sve ono je u jednom vremenskom periodu bio problem, najčešće je postalo cenjeni obrazac ponašanja. U genima nam je da sve novotarije odmah dočekujemo na nož i da se bavimo raznim teorijama. Vatre su se plašili a bez nje ne mogu da žive. Struja je bila opasna a danas nam je neophodna. Knjige su nekada palili jer su donosile neka nova verovanja i istine. TV, radio, bioskopi... Sada nam je toliko toga divna nostalgija i sećanje na neka možda bolje a možda samo drugačija vremena. Ko zna da li ćemo za par godina o GTA 5 pričati kao o igri za decu u poređenju sa nekom novom igrom u nekoj novoj virtualnoj realnosti. A generacijske razlike...

Pored toga što očigledno stižu lenje i pomalo apatične generacije, video igre su po mnogima krive i za svo nasilje i kriminal u svetu. Paranoični roditelji poslednjih par godina tvrde da su video igre uzrokovale kriminal na ulicama. Zaboravilo se na sve one momke iz Vidimo se u čitulji, devedesete ali i to ko je tačno kriv za popularizaciju kriminala u današnjem društvu. Da li će igranje GTA 5 napraviti od vašeg deteta kriminalca ili će ga gledanje istih koji se prikazuju kao heroji na nacionalnim frekvencijama i u novinama naterati da pomisli da će tako biti bogat i uspešan? Na vama je ipak da pratite šta vaše dete igra, da li je prilagođeno njegovom uzrastu i na koji način to prihvata i kako razmišlja. Na vama je da proverite šta vaše dete gleda na Youtube kanalu ali i da sednete i odgledate sa njim sve što vam se ne sviđa i što ne odobravate, a onda razgovarate o tome. Zabrane njihovih omiljenih youtubera kod kuće će ih samo naterati da ih gledaju u školi ili dok vi mislite da se igraju u parku ili školskom dvorištu.

Ne podržavate, objasnite.

Mislite da je loše, objasnite im zbog čega.

Naša deca nisu toliko glupa ne nisu u stanju da shvate neke stvari ali su mnogo tvrdoglava da biste im nametali svoje mišljenje bez objašnjenja. Isto kao što smo i mi bili takvi. I ovde moram da napomenem da nikako ne podržavam roditelje koji sa druge strane daju kompletnu slobodu deci kada su u pitanju igre, i to logikom nemam vremena da se svađam. Niko ne kaže da je svađa rešenje ali totalno je ludo da se detetu Pepe le tvor zabrani jer napada cica macu koju na kraju oženi a onda ga vi pustite da igra već pomenuti GTA 5 i lomi, ubija i siluje. Umesto svađe, pronađite igru koja je primerena uzrastu deteta. Da li ste svesni koliko je dobrih igara? Odigrajte zajedno, ili bolje reći, igrajte zajedno Animal Crossing New Horizon i ne samo da ćete uživati već ćete biti i bolje raspoloženi i zdraviji. Ovo je već naučno dokazano. Postoje igre koje mogu da poprave raspoloženje, nauče nas nešto ali i pomognu u lečenju nekih bolesti. Potrebno je samo odvojiti malo vremena i bolje se informisati.

Gejming sekcija u osnovnoj školi Beograd

Postoje jednostavne igre koje će dete naučiti da brže razmišlja. Minecraft će pomoći da razvija niz osobina uključujući timski rad. Postoje igre poput Sim, Harvest Moon, Stardew valley, Dinner Dash, Seleste, Sea of solitude i još dosta drugih koje se preporučuju za igranje osobama koje imaju problema sa depresijom i anksioznošću. Trenutno je u svetu velika akcija online predavanja za profesore u školama o tome kako da iskoriste gejming u cilju boljeg učenja i rezultata đaka. Dete ne interesuje istorija? Assassin's Creed ima pokriveno toliko perioda da će se naći način da ga zainteresujete. Igre za učenje jezika, pravilne ishrane, o životinjama, prijateljstvu... Danas je toliko toga u ponudi i na vama je samo da pokušate. Učenje može biti zabavno a igre mogu mnogo toga da ponude i nauče. Čak i neki profesionalci koriste igre u cilju unapređenja svojih veština. Olimpijski timovi koji koriste VR za upoznavanje sa nekim terenima, hirurzi koji vežbaju na računarima, jezici zemalja koje tek treba da obiđemo ili muzeji koje nismo trenutno u stanju da posetimo. Nije svaka igra pucačina a i ko kaže da dobra pucačina nije način da se neko ko puno radi odmori i opusti od stresa?

Mnogi zameraju igrama da ubijaju dečiju maštu i onda im brane da igraju igre. Tako im definitivno pomažu da budu maštoviti i pronalaze nove načine da igraju igre a da roditelji to ne primete. Ja lično mislim da postoje i bolji načini za kreativnost, i to baš uz pomoć video igara. Minecraft, Little Big Planet, Animal Crossing, Sim, Portal... probajte! Ima još načina na koji dete može biti maštovito i kreativno a da ne igra igre već da se možda sprema za to da iste pravi. Devojčica koja crta savršene kostime možda jednoga dana bude glavni Art manager u kompaniji Ubisoft a onaj mali što je preterao sa crtanjem likova po sveskama postane glavni dizajner u recimo 3lateral. Dobru igru prave veliki timovi ljudi koji se godinama školuju za to. Velike gejming turnire organizuju ljudi koji su takođe studirali i koji su najbolji u svom poslu. Pokušajte da vidite celokupnu sliku zvana gejming industrija a ukoliko vam ne ide, upotrebite maštu ili još bolje, potražite informacije na internetu. 

Poslednjih par godina imamo nove TV kanale, ne samo Youtube i Twitch, koji prenose eSport mečeve. Kao što smo nekada gledali košarku ili odbojku, ili neki fudbal, sada se stvari menjaju i naša deca gledaju LoL, Counter, DOTU i ostale turnire. Videli ste da čak i Košarkaški Savez Srbije traži igrače za naš nacionalni eSport tim u košarci. Ja se samo nadam da će taj njihov potez, koji podržavam 10000000% pomoći da uskoro sedimo porodično i gledamo NBA 2K21 uz kokice i sve ostale rikvizite i navijamo zajedno. Nadam se samo da će nakon toga biti manje onih situacija kada roditelji dođu do dečije sobe i viču i kritikuju jer dete gubi vreme gledajući meč iz Katowica a onda ode u dnevnu sobu i uključi neki sportski kanal sa lokalnom š ligom i uradi isto to.

Za svaki problem postoji rešenje a na nama je da se kao roditelji potrudimo da nađemo najbolje.

Gejming je tako lako okriviti za sve a još je lakše izvući iz njega ono najbolje ako samo malo razmislimo kako. Hteli vi to da priznate ili ne, gejming je jednostavno postao deo naših života pa ukoliko već ne želite da vidite ono najbolje i prihvatite ga zbog toga, setite se one o neprijatelju koga treba držati blizu sebe...

Koja je vaša najinteresantnija situacija sa roditeljima kada je u pitanju gejming?