The Legend of Zelda: Skyward Sword HD - Recenzija

2011. je bila pre 10 godina, now let that sink in za početak. Stvarno deluje kao da je bilo nedavno, celo to ludilo sa Wii konzolom i motion kontrolama koje je došlo i prošlo. Bilo je tu svakakvih zezalica i budalaština koje je vreme ekspresno zaboravilo, mada neke stvari iz tog perioda su ipak ostavile malo teže izbrisiv trag - kao recimo masivni mainline nastavak Zelde koji se upravo zasniva na takvim kontrolama.

Skyward Sword je zapravo poslednji Zelda naslov rađen po šablonu koji je postavljen na N64 konzoli sa Okarinom, jer nakon što je Nintendo napravio tu revoluciju svi sledeći veliki Zelda naslovi bili su manje više isti taj koncept samo sa nekim novim stilom i po nekim gameplay gimmickom oko kog bi izgradili sledeću igru. Kada je Twilight Prineza izašla bio je to cross-gen naslov između Game Cube i Wii generacije, gde je port za novi sistem imao motion kontrole međutim one su se zasnivale samo na besomučnom mlataranju Wii mote-ovima.

Nakon što je Wii osvojio svet i pobedio tu generaciju, pa skoro pred kraj te priče stigao je i motion plus dodatak koji je dodao žiroskop u kontrolere pa samim tim i mnogo preciznije kontrole. Miyamoto je to video kao revoluciju pa je rešio i da čitavu novu sledeću Zeldu za Wii zasnuje upravo na unapređenim motion kontrolama. Stariji među vama sećaju se možda i “ugasite mobilne telefone” momenta beše na E3 2010 ili tako nekoj Nintendovoj prezentaciji gde demonstracija tih kontrola baš i nije prošla po planu. Nakon godina smaranja sa motion kontrolama u gomili casual igara igrači su se sa pravom pitali da li zaista može da se napravi ozbiljna igra poput velikog Zelda nastavka gde bi takav način upravljanja zapravo doprineo iskustvu a ne samo bio smetnja.

Nekim čudom Nintendo je uspeo da izgura ovo, kolege sa američkog IGN-a su tada dali igri ocenu 10, a i ja sam je nabavio i prešao veoma brzo nakon izlaska, provodeći se super iako sam SD signal Wii-a od 480p furao na full HD televizoru za igranje PS3 i Xboxa360. Prošlogeneracijska grafika mi tada nije mnogo smetala jer je igra zaista bila pravo kršteno Zelda iskustvo, meni lično jedno i od najboljih ako ne računam 2D nastavke koje uvek stavljam iznad 3D serijala. Nintendo puristi će me sad zasuti drvljem i kamenjem, ali šta je tu je.

Za Skyward remaster evo morali smo da čekamo do 2021. godine! Bolje ikad nego nikad, right?

Svakako čak i tada, razmišljali smo o HD verziji, kopajući po starim forum postovima našao sam diskusiju gde smo 2011. predviđali da će godinu dana kasnije već krajem sledeće godine kada u prodaju stigne novi Wii U, Skyward sigurno dobiti HD port, jer Nintendo to jednostavno to tako radi. To se ipak nije desilo, na Wii U su stigli remasteri Wind Wakera i Twilight Princess a kad je Skyward došao na red Nintendo je pullovao plug svom najmanje uspešnom sistemu da bi se posvetio pravljenju nečeg skroz novog… Breath of the Wild kao veliki reset stigao je kao cross-gen izdanje 2017. godine za umirujući Wii U i novi Switch, a za Skyward remaster evo morali smo da čekamo do 2021. godine! Bolje ikad nego nikad, right?

Iako inicijalno super ocenjen i prihvacen od strane Zelda fanova i kritičara Skyward Sword je kako su godine prolazile samo padao na listama najboljih Zelda igara ikada. Verujem da je to bilo zbog rastućeg gnušanja prema motion kontrolama koje je usledilo nakon kraja te generacije. Make no mistake about it, ovo je izuzetno kvalitetan Zelda naslov, sa unikatnim stilom, živopisnim svetom i likovima, čak i najlakše svarljivom pričom koja se u onom haotično sklepanom Zelda tajmlajnu nalazi na samom početku - tako da baš nikakvo predznanje nije potrebno.

Svet jeste otvoren ali nije u fazonu Breath of the Wild, ovde je i svaka otvorena zona poput mini tamnice sa gomilom zagonetki i skrivenih fora koje su dizajnirane sa pažnjom

Link i Zelda su klinci, žive kao nebeski narod (srbi?), lete na pticama između letećih ostrva slično brodarenju u Wind Wakeru, ali i sa kompletnim zemaljskim svetom ispod gde ćete se spuštati za klasične Zelda tamnice i bossove. Svet jeste otvoren ali nije u fazonu Breath of the Wild, ovde je i svaka otvorena zona poput mini tamnice sa gomilom zagonetki i skrivenih fora koje su dizajnirane sa pažnjom, nije samo otvoreno prostranstvo popunjeno random generisanim stvarima. Kao takav Skyward predstavlja finalni stepen evolucije tog old-school 3D Zelda recepta, ali uvodi i po neke nove mehanike koje je Breath of the Wild samo tako nasledio.

Igrajući Skyward Sword HD sada deset godina kasnije na Switchu ne mogu da se otmem utisku koliko je, skroz ironično, ovo jedno sveže iskustvo, imati ovakav fokus u dizajnu nakon decenije zakonom obaveznog trpanja open worlda u apsolutno sve, pa i Zeldu na kraju, ima terapeutski efekat. Ja ne pijem alkohol pa samim tim ni vina ali izreka iz podnaslova lepo ilustruje stvar ovde - Skyward jeste sazreo jako dobro i sada je još bolji, ne samo zbog svog dizajna već i zbog mnogih poboljšanja koje ova verzija donosi.

Pa šta je sve novo u ovoj HD verziji? Za početak povećana rezolucija, čistije teksture i skok sa 30 na 60fps-a. Sve je ovo uspešno sprovedeno bez da igra izgubi svoj prepoznatljivi vizuelni identitet. Ako je verovati brojačima piksela i tehnički potkovanijim kolegama ovaj Skyward remaster predstavlja i presedan u načinu portovanja Wii igara na Switch. Za razliku od jednostavnijih emulacija iskorišćenih u prethodnih par izdanja, ovde imamo malo ozbiljnije odrađen posao što je omogućilo autorima i da naprave par značajnijih izmena.

Praktično sve na šta su se igrači žalili da ih smara u originalnom izdanju ovde je doterano

Ove izmene odnose se pre svega na mnoga "quality of life" poboljšanja, praktično sve na šta su se igrači žalili da ih smara u originalnom izdanju ovde je doterano. One dosadne poruke koje opisuju svaki predmet ponovo posle novog učitavanja igre - izbačene, NPC-ovi koji sami pokreću dijaloge kad im se približite - sada imaju novi prompt iznad glave i dijaloge je lakse preskočiti, takođe preskakanje međuanimacija je dodato, kao i još mnogo drugih sitnih promena koje igranje čine dosta prijatnijim.

Za kraj sam namerno ostavio priču o debelom slonu u sobi, motion kontrolama. Kada igrate Switch povezan na TV ili kada ga u portable modu postavite na onu nogicu, a Joycone držite odvojeno u rukama - imate skoro 1:1 iskustvo kao sa Wii motion plus kontrolama nekad, osim što ćete ipak morati malo češće da radite rekalibraciju istih. Switch nema senzor kao što je Wii imao preko kojeg bi kontroleri "znali" gde se nalazi ekran prema kom mlatarate rukama, tako da ćete sa vremena na vreme morati da pritisnete dugme za centriranje pointera.

E sad, šta ako želite da igrate u full portable modu ili imate Switch Lite? U tom slučaju postoji skroz novi sistem kontrola koji kompletno isključuje motion gimmicke gde ćete analogni koristiti za simuaciju pokreta i to donekle radi ok. Jedini problem je što isti analogni sa kojim simulirate motion kontrole treba i da kontroliše kameru za koju je potrebno pritisnuti i jedan od shoulder buttona, što može da bude malo trapavo dok se ne naviknete. Izbacivanjem motion kontrola gubi se malo duh originalne igre, ali takođe ni to nije smak sveta pošto je zaista kvalitetna igra u pitanju pa je odluka kako ćete da igrate na vama.

Za

• Sjajno osvežena klasična Wii igra koju ne treba preskočiti
• Mnoga "quality of life" poboljšanja čine igru prijatnijom
• Motion kontrole rade i dalje, čak i preciznije zbog većeg frame rate-a

Protiv

• Druga kontrolna šema bez motion kontrola ume da bude pomalo trapava

Zaključak

Kada prevaziđete barijeru kontrola, Skyward Sword u svom doteranom izdanju je i dalje jedno fantastično old school Zelda iskustvo koje ćete možda i ceniti više danas nego pre deset godina. Priča je zabavna, svet je ogroman, muzika je jedna od boljih u serijalu, dungeoni i bossovi za pamćenje... šta više možete da želite od jedne klasične 3D Zeldе?